Nova Evropa

чки живот данашњега нараштаја, — све његове потенције, сва модерна настојања, тежње и путеви који иду (на нашу радост) паралелно са, тежњама и настојањима уметничким код осталих народа Европе.

На први се поглед види, да је млађи нараштај уметника (тт. Добровић, и његови ученици: Гецан, Мијић, Тартаља, Ттепше, Шулентић, Узелац, и Варлај) прекинуо са свим старим традицијама, и да историја њихова развоја почиње тек од Сехаппе-а џи уап Собћ-а, првих изразитих ослободилаца ликовне уметности од застарелих схвађања, првих утирача путева ослобођењу од јучерашњет. Радови ових млађих уметника »Прољетнот Салона« све се више ослобађају вањских форама, природе; они стреме ка. формама које сљутњом изражавају природу, пи које се рађају у душама уметника, као израви њихових унутарњих потреба стварања. На тој уметничкој раскреници путева, са које се назиру перспективе правада у којима ће се развијати млади таленти, није тешко запазити да дела која су изложена. нису јоште савршени изрази њихових уметничких квалитета, — она су у већини случајева покушаји, први крици и повици за ослобођењем од традиција. У њима се чешће осећају и виде јаки утицаји европских мајстора, и посредни и непосредни. Тако се дотађа, да се у сликама понеког од ових младих уметника опажа борба између двојице, тројице, а често и више, од оних под чијим утицајима уметник ради; док други опет подражавају верно једноме, који им је најближи, служећи се његовом техником и његовим начином решавања сликарских проблема.

Свеједно, сви ови радови више-мање гарантују, да у нашој младој уметничкој генерацији имаде воље, снаге и живота, и што је тлавно: чистог уметничког темперамента, те се с много веројатности може очекивати постепено развијање на боље. Само кад би млади уметници више тражили у себи, у својој нутрини, него вани у свету и у природи; и кад би се једном већ одрекли свега оног чиме се постивавају пусти ефекти, свакако на штету праве уметности. Верујемо, да ће они то учинити,

Они, међутим, о којима овде не говорим, имају већ своје удобне фотеље у историји ликовне уметности, и они су можда мост Шшреко кога младост прелази на другу обалу. Скоро ће се, иза последњих корака младих, срушити тај стари мост,

Густав Крклец,

ИП. Кров »Прољетна Салон« 1920.

Ви одвајкада већ вични, очекујете и од мене, да вам »растумачим« слике и све опширно, и нарочито »стручно«, о »Прољетном Салону«. Жалим — вас — то ваше очекивање се неће испунити, И тако, ви разочарани а ја грдно прекорен, што вам нисам »дао« оно што ви немате и што свуда тражите: да се уметност тумачи. Уметност се не може и не да тумачити. Она сама даје човеку оно што он нема, исама непосредно говори. А ви научите тај језик,

465