Nova Evropa

одељку клицу за будуће раздоре, која ће инфицирати духове допнијих поколења. Г. Светозар Шрибићевић, у једном свом говору у Загребу, рекао је, да је питање имена наше државе остављено будућим генерацијама да га реше. Да ли је то требало учинити; дар неће ово питање наићи после на још веће тешкоће, кад нас садашњи устав изрично дели на, Србе, Хрвате, и Оловенце“ Уместо да је то питање скинуто с дневнога реда, једним одлучним гестом, ми ево то бреме товаримо на плећа будућим покољенима! Питамо поново: је ли то требало учинити“

Наше уједињење представља нашу нацијоналну револуцију, која је била, сном нас свију и ранијих генерација. — Господа, уставотворци, који спречише да се ова нацијонална, револуција изврши до краја, сносиће сву одговорност пред потометвом, и историја, ће их жигосати као нацијоналне контрареволуцијонаре. — Може назна држава изабрати једну владу, један парламенат, једно законодавство, један просветни закон за целу земљу, — али ће остати још увек три културе, три књижевности, три менталитета, који ће E даље носити племенска имена, и од племенских шовиниста и сепаратиста, бити искоришћавана у смислу и за корист реакције.

Цело ово питање имена наше државе испало је тако, као да Србија, она напредна и широкогруда Србија, која је умирала 88. народне идеале, није могла ни хтела на овоме питању да пређе преко уских племенских обзира, већ да је одбацила јединствено народно име. У ствари. то је сушта, неистина. Ни један се једини збор није у Србији одржао противу имена, »Југославија«. Него су пречански Срби, успаљени болесним мозговима својих излапелих >вождова« и неписменим чланцима, своје жуте штампе, предвођени својим духовним оцима у Београду, надигли дреку против овог имена, те свесно, или несвесно, допринели да питање нашер надијонализма остане нерешено. Ти исти пречански Срби, који најмање имају права, баш из обзира према Србијн, да распаљују антагонизам између Орба и Хрвата. — На жалост, радикалска, странка, која, је јопг бројно јака, потпомаже као таква ову несрећну акцију. Она, у декаденцији, жели да се одржи расном демагогијом, при чему се користи, на неправди, неким околностима које треба. стално да констатујемо: 1) фактом, да је Орбија поднела највише жртава у Светском Рату, и да је својим јунаштвом и прегалалштвом задобила симпатије целога света; 2) предрасудом, код нас Срба, да смо једино ми, Срби, ослободили Хрватску н Словенце. Ово друго уистини апсолутно не стоји. Сви ми добро знамо, да је иза слома, Аустрије (у јесен 1918) створено у Загребу »Народно Веће«, које је тадашња. србијанска. влада признала за суверену власт. Ово Народно Веће пришло је по својој слободној вољи краљевини Србији, и 1. децембра, 1918 проглашено је народно уједињење, и створена је ова данашња, држава. Ово не може нико порећи. А ипак ето, из оба горња момента, црпе своју снагу известан шовинизам, који је обухватио, н још држи, и неке главне старе политичаре и државнике. i | u

360