Nova Evropa

kulturi odredjuje se sa četiri istaknute forme ideološkogš saznanja. To i opet potvrdjuje pozitivni smisao kritike evropske kulture kod ruskih mislilaca, budući da se eto odredjuje problemima ideološkog poretka,

Pokušamo li dati, u jednoj slici, rad ruske misli na ocenjivanji zapadne kulture, izlazi pred naše oči ova slika, ;

U oblasti etičkog ocenjivanja, ruski mislioci konstatuju, pre svega, usahnulost moralnih sila u Evropi; apsolutni i davnašnji okret ka čisto spoljašnjem usavršavanju, ka poboljšanju forama života, umesto samoga života. Po izrazu K, Aksakova, u Evropi »sve je manje duše«; snaga i stvaralaštvo prelaze sve više ma stranu promena i na razvića formalnih uslova života; neki ruski mislioci, u vezi sa svim lim, beleže krajnji razvitak pravne, tojest opet formalne i spoljašnje kulture, Slažu se s tim misli Tolstoja, zabeležene u »Lucernu«: savremeni su kulturni ljudi skoro sasvim izgubili živo i neposredno osećanje prema drugim ljudima, umeju biti čudovišno neose{ljivi i surovi, čak i neprimećujući sve to, Ono »prirodno« odzivanje, i živo pojimanje drugog čoveka, i njegova duševnog stanja, koje se još sačuvalo kod prostog naroda, toliko slabi kođ crvilizovanog sveta, da su ljudi u stanju tretirati živa čoveka kao stvar, Još snažnije govori o tom Dostojevski: po njemu, civilizacija je donela sa sobom jedino mnogostranost osećaja, 1 паса ушее. Мезато da nije moralno podigla čoveka пебо je pre, otklonivši jednostavnost i naivnost, ogolitila u čoveku zle i prestupne pokrete, Civilizacija sama po sebi, tojest van religije, nema snage da se nosi s onim »oslobodjenjem« duše koje je ona sama rodila; civilizovan čovek, gubeći sva uporišta morala, van vere u Boga, dolazi do apsolutnog amoralizma. U tom se obnažava amoralistička struktura same civilizacije; srazmerno sa udaljenjem od crkve, dalji razvilak civilizacije biće jedino snaženje amoralizma, Spasenje leži isključivo u strukturi celog kulturnog sistema na principima Kvangjelja,

Nije samo kod Dostojevskog slučaj, da elička ocena evropske kulture prelazi na religijozno tle; takvo kretanje misli, izuzimajući Hercena, svojstveno je svima bez izuzetka, Napredovanje amoralizma, to je, za ruske mislioce, samo druga strana religijozne podivljalosti i suše na Zapadu. 1I Gogolj i чЈамјапон!, i Dostojevski, i Fjodorov, vide u etičkoj dekadenci izraz i тег шћај тен охпоб рада. Tu je temu sa naročitom snagom razradio Dostojevski; ali je njedovu umetničkom proziranju u znatnoj meri prethodio već Homjakov, delimično i Kirjejevski, Zapad je pritisnula religijozna laž; osnovna tragedija i bolest Zapada ima religijosnu prirodu, Dostojevski, direktno i otvoreno, oglašava katoličanstvo kao izvor te religijozne bolesti Zapada, jer u katoličanstvu vidi zaboravljanje osnovnih načela evangjelske istine, U filozofskoj su formi iste te misli govorili slavjanofili, osobito Homjakov, ali je, nažalost, taj deo njihova učenja kasno štampan, i publici postao pristupačan tek mnogo posle momenta prvog svog literarnog izraza,

190