Nova Evropa

hovna almosfera razviti u državi, kakav će tip dobiti njena civilizacija, i naposletku, da li će se usporavati ili ometati razvijanje уеlikih ličnosti, u kojima se do najvišeg stepena izražavaju osobine jednoga naroda, Od osobitog je znatnog uticaja ova škola na mladiće srednjih sposobnosti, koji prevladjuju. 1] u tom pogledu svaka fimnazija vrši više ili manje korisno dejstvo. Ali se u gimnazijama mnogo uči, i dugo se uči, Uče se mnoge sitnice, koje se odmah zaborave, Duh predmeta retko se obradjuje tako da formirajući utiče na učenike, (Meni su u neprijatnoj uspomeni ostale naročito pustinjski suva nauka hrišćanska, i mineralogija, iz koje se učili samo detalji bez veze; zatim sve gramatike, s kojima sam se mučio.) Sasvim je zanemareno moralno vaspitanje, A verskog vaspitanja u stvari nije ni bilo, Ne uvode se mladići u filozofski način mišljenja, niti je bilo zgodne i pristupačne literature zato; a za tim čeznu mladići u to doba života, Malo se radi u pravcu, da učenici osete i vide, da više od svega vredi delo, i da se delom, stvaranjem, najbolje menja i obrazuje karakter, Gimnazija fraje osam godina, — maturu svršavaju mladići od 19—20 godina, Treba ih pre pustiti u život ili na Univerzitet, pre ih rasterelifi od prinudne nastave, Po mom uverenju, dovoljno je da gimnazija traje sedam godina, a ako bi se sasvim oslobodila balasta, možda bi mogla ispuniti svoj zadatak i za šest godina, Treba ići zatim, da mladić završi celo školovanje u 21. godini, Treba ба što ranije pustiti u život i na samostalan rad,

Nije bilo za mene, i za moje lozničke drugove, veće radosti, nego kad, ostavivši iza ledja gimnaziju u Šapcu ili Beogradu, podjemo u kolima kući, A išli smo nesamo o velikom raspustu, već i o Uskrsu, kašto i o Božiću, te putovali i zimi i leti, i noću i danju, Put izmedju Šapca i Loznice, dugačak oko 50 km., bio je onda najbolji put u Srbiji, nasut drinskim šljunkom, oivičen s obe strane nizom drveta, najviše voćkama; negde prav kao strela, sužavao se u daljini i gubio, kao od Prnjavora prema Slepčeviću; na kraju toga pravolinijskoga puta bila je bela kuća, i ništa nam se nije duže činilo nego dok se dopre do te kuće, koja kao da se stalno izmicala; proklinjali smo je ili pravili šale, prema momentanom raspoloženju, Leti je bila teška vrućina kroz mačvanski deo do Lešnice, Vazduh treperi, — čaj u vazduhu; zujanje insekata, Pred kućama bare u jendecima, i u njima mnoge Suske koje se uplaše od kola, lepršnu po vodi i zagaču, Smenjuju se pored nas interesanine mačvanske kuće, sa šarenim dimnjacima i natpisima, iz kojih se saznaje čija je kuća, U sredini sela, kod mehane, veliki drveni krst, gde su sastanci, i vide se seljaci i seljanke u nošnji živih boja, Poznajemo se sa svima mehandžijama pored puta, i oni nas prijateljski dočekuju, Sve to prolazi pored nas kao nejasne slike, jer mi smo opsednuti mišlju, da što pre ugledamo svoj kraj i svoje, iza Lešnice, od mosta na reci Jadru, nastaje najtvrdji i najlepši deo puta, skoro sav u hladu mnogih oraha, i do njega dopire svež vetrić sa Drine, Pred Loznicom, nailazimo na mesta, poznanike iz detinjstva, na Katića Grob, na Lagator (o kome se Vuk Karadžić tako mnogo bavio), a pred sobom ugledamo lozničku crkvu, iznad

37