Nova Evropa

varoši na visokoj terasi, na poznatom istorijskom šancu. Oko nje stare lipe sa velikim krošnjama, a pod njima klupe, oko kojih i za vreme najvećih žega ćarlija svež vetar, Pored njih su loznička osnovna škola i gimnazija, u kojima smo proveli školske godine, па

| mestu lepog pogleda, čile svežine, osobito prijatnom. Znam, da je

moja majka već više puta izlazila do Luke i do kraja varoši, i izgledala me, a ostali srodnici čekaju na klupi pred kućom. Kad ugledam majku, u prvi mah se izgubim i jedva svestan poletim joj u naručja, plačući od radosti, Sve mi ostalo u tom trenutku postane strano i nerado ба se sećam, i Šapca i Beograda i lepih mačvanskih sela, Jedino mi je ovde toplo,

Imao sam u gimnaziji dve grupe drugova, s kojima sam se sprijateljio; i to se prijateljstvo nikad nije ozbiljno pomutilo. Jedno su bili moji zemljaci: pokojni Vlajko Popović i Dušan Stojićević, a drugo Voja Veljković i pokojni Sveta Simić, i uz njih, kratko vreme, Nikola Tišma, koji je došao bio već tuberkulozan iz novosadske u beogradsku gimnaziju, i umro nakon nekog vremena, — Vlajko Popović, moj srodnik, sin lozničkoga prote Ivka, bio mi je drug iz detinjstva, nešto stariji, ali je zbog bolesti pauzirao, i tako smo od petog razreda gimnazije bili zajedno, Stanovali smo mahom u istom stanu, kašto u istoj sobi, uvek smo o raspustu zajedno išli kući, U Loznici smo se skoro svaki dan vidjali, obično pred veče, pošto svršim čitanje. Prota je imao fijaker sa lepim konjima, i mi smo se sa tetkom Ljubicom, Vlajkovom sestrom, i sa mojom sestrom Nadom, bar dva-tri puta nedelino izvozili do Koviljačke Banje, Tu nas je već čekao naš drug, takodje pokojni Pera Bojić, koji je učio realku i docnije postao inžinjer, a otac mu držao glavni restoran na Banji, U tom je restoranu svake subote i nedelje počinjala igranka pred veče, i mahom se rano završavala, — to je bila naša škola igranja, Docnije smo, mislim posle prve godine Velike Škole, igrali uvek sa devojkama iz Loznice, našim daljim srodnicama, u koje smo se bili zaljubili, Vlajkovu su ljubav posle godinu-dve roditelji presekli, a moja se nastavila duže vremena. Š Banje bismo se vraćali kućama naših srodnica, i nastavljali zabavu i igranje, Kad nismo mogli dobiti svirača (razume se samo jednog), igrali smo bez svirača, ili smo improvizirali muziku na češlju sa papirom, U to se vreme medju nama razvila i ljubav za lov; ali nismo pokazali uspeha, i brzo smo taj sport napustili, — Vlajko je bio sušta dobrota i bezazlenost, Vedar i razuman. Saglasno sa svojim ocem, i Vlajko je želeo samo da što pre svrši školu, da postane advokat i upravlja svojim velikim imanjem. Nije mu školovanje teško išlo, i sve je što je hteo postigao; ali je nažalost rano umro od mane srca,

Drukčije je bilo moje ostalo gimnazijsko društvo, — ljubopitljivo, uznemireno, svaki nešto tražio, Sveta Simić odvajao je od ostalih što je uvek morao imati predmet kojim se oduševljavao, ı čvrstu veru, koja je kašto docnije izgledala sektaška, On se jedini od nas do uznemirenja bavio o dnevnoj i partijskoj politici, koja je ostale mnogo manje zanimala, On i Ja bili smo socijalisti, Socijalizmu je naginjao i Voja Veljković, Socijalizam nije nimalo zanimao Dušana

38