Nova Evropa

кичму, и жуљавим рукама, даље радиш. Ти умиреш као стадо твоје у стајни, незнано, умиреш једнако, од Токија до Атине и Кајмакчалана, и преко Океана, по свим меридијанима и паралелама, и не тичу те се ни споменици, ни гробнице, ни историје. А ипак се они дижу и пишу, и тамо те се највише спомиње. Ти ви »елеменат«, »почело«...

У Хамбургу ме изненадило шарено друштво свих народности и језика. То је нека скретница запада. Ту црни скретничар окреће и дроби људе као плеву. Ту се увек некамо путује и вечно некамо жури. Влакови, трамвеји, лађе, и оквански бродови, све се то креће и одилази на све четири стране света. Проматрајући тако тај жамор на великоме кеју, бивало ми је као какву робу-црнцу на оној Беклиновој слици, који у луди на лађи седи гледа пут домаје своје Африке, у коју се никад више вратити неће. Чудни су то светови камо се путује, и мени бива тешко као робу. Ја морам да. окренем на, Исток — а сви ови иду некамо на Запад, на Север, на, Југ. И ја бих тако радо с њима. Али мој пут води у противном правцу!...

Купим свој пртљаг, ибежим из града долара, фуната стерлинга, гулдена., пена, песа и песета, и мој ми се динар у џепу причиња, као неко мало дете што гледа високе торњеве и тице, и за њима жалосно пружа руке...

Дошавши коначно у Кил, осетим тек колико је овде хладно, јер пролеће као да, није још приспело, Још не пвату јорговани ни кестенови (а код нас су већ давно оцвали), а киша стално пада, пада... Овде је море, и ту сам први пут видео море (у Хамбургу се оно не види, јер је доста далеко од. обале). Кад сам био мален, и тапкао по малом потоку у мом загорском месту, долазило ми је чудно, камо тај поток, та вода, коначно течез Толико пута, знао бих жалосно гледати за његовим током, и немогавши себи објаснити где он свршава питао сам својег старог деду: »>је ли деда, куд отиче тај поточић, — он мора да има негде крајс« — а деда би ми једноставно одговорио: »Унуче драго, он утиче у други, већи поток, а, овај у још већи, а тај у највећи, што се зове море«. Ја би опет знатижељно питао: »Деда, знаш ли ти, шта, је то море 2« — а он би ми жалосно одговорио: »Не знам. Али мора да. је велико и дивно, — ја га никад нисам видио.,.« И умро је старац а никад није видео мора. 2

И кад ми је тешко, кад ме притисне чежња, ја одем на, море, узмем лађу и у њу легнем наузнак. У плавој модрини високо горе звезде, као безброј горућих свећа, а, подамном се љуља, море, и ветар тера, лађу све даље од обале. Град остаје иза мене, као велик црвен чир, из којег цури гној и болест. И чини ми се да постоји само море, неизмерно, сивозелено море, = галебови негде високо што жалосно креште. Као сећања, болна...

Ладислав Жимбрек.

169