Nova Evropa

на тисуће и тисуће машина, локомотива, стројева, где се разлева. та чудна људска маса обојега, спола: тиска, се, гура, пада, трчи, умире, и весели се, од јавне куће до Опере, од кљакава, богца до милијардера, Све тече у једном силном напону и јурњави од јутра до вечера и касно у ноћ, као да се данас умире и да сутра више нема дана —, а сутра опет исто!...

И затим, кад вас тај вал дана угура у себе, и потера, улицама, као смет, и неко вас може сваки час да згази, смрви; па, се осведочавате, да, сте мала, мизерна црна тачкица што се тетура по асфалту амо-тамо, да вам живот може да свисне у минути као кукац на којег сте случајно стали; и тисуће, многе тисуће, бедника стиснуто је ту по влажним и гадним собама MH по: друмима, и мансардама, те зуре ти бледи људи у живот тај што тече кроз замазано стакло; где се ужива, умире, гњије, и где се лаже, виче, и пева, љуби, убија, и стење, — бива вам тешко, грчите пести, и носите у себи протест, баш као и ти људи тамо горе. Но што они могу Могу да падну из четвртог спрата и проспу мозаг по асфалту, — а све ће даље да буде као и пре тога. А опет на другој страни цвате раскош, блуд, новац, аутомобили, и свила, фино меблиране собе, парфеми и мода, живот милијунаша и капиталиста. Њима живот даје све, и они су у могућности свега. То бива, тако од египатских пирамида па до свршетка, света. Од првих становника ове планете, до последњих. Или можда. не #,..

·Смиривши се мало у неком мањем хотелу, било ми све то некако комплицирано и чудно. Хтео сам да о свему добијем бржебоље једну тачну слику, али су стално долазили нови моменти, и све ми се чинило силно растегнуто и незнано. Још су ми у ушима звонили гласови пастира загорских и мук крава, пред очима су ми лебделе загорске жене у белим рубачама и »шкорњима« (чизме), док ми овде муте видик свила и полугола, тела; и видим мојег босоногог сељака са кукуружним крухом и клобуком, и све друго, и то ми се све наједампут смеша пред очима, и из свега. тога, ми расте једна мисао и бива чврста —: све ово, тако ми се чини, исклијало је из оног босоногог жуљавог сељака, сви се из њега рекрутују, и OH их све на својој свинутој грбачи носи. И он то зна, и он си помоћи не може. На свинутој грбачи радника и сељака они изграђују свој живот!... 0 ти мој вагорски сељаче и оче, да. ти је један дан бити у свему том, и да видиш, нешто би те стегнуло у врату, и ти би похитао натраг к својој дрвеној изби, мирисним ливадама и шумама, својој мотици и своме плугу. Видим да ти имаш право. Тебе се не тичу ни машине, ни трамвеји, ни каване, ни опоре, ни прогрес —, све се то тебе ништа не тиче. Ти знаш само за једну болест — смрт; и познајеш само једну песму — природу: рађање сунца, кад устајеш и храниш благо, примаш се за плуги мотику, и вечерњи сутон, кад св уморан враћаш к починку, и Богу се молиш. Ми, који ношамо своје тело по влаковима, лађама, каванама и крчмама, болницама и трговима, ове кугле наше, и који нешто желимо и нешто хоћемо; нас, које изгризвају идеје, лажи, берзе, књиге, валутв, брвојави, и кољу машине црне, те који дижемо протесте, буне и револудије, а што увече, испијени, болесних живаца, лежемо по похабаним собама, подрумима, салонима, н болницама, ми хоћемо да будемо нешто и да светлимо по планети ко горуће жаруље, и да, нас се спомиње за сва времена! А ти, сељаче и радниче, на којем леже сви ти милијони нас — трустови, творнице, парламенти, — ти понизно свијаш

168