Nova Evropa

чврстом уверењу које верује да се žaphornja даје постићи на овој земљи,

"Египат, Асирија, и ан представљају три врхунца уметничке делатности старога Ближег Истока, и сваки је од њих оставио за собом, било сам било у савезу с једним или с оба од осталих, живе трагове и утицаје, Али, идући за овим утицајима, и установљујући њихову вредност и јачину, и следећи њихов правац, важно је имати на уму, и неиспустити из вида, да су ти утицаји деловали као плима и осека, да су побеђивали друге утицаје, али да су им и уступали, и да су понекад били од штете за свежину појединих оригиналних култура.

Кроз Рим, чији вајари портрета имају своје посебно сигурно место, и кроз Византију, ту жижу у којој се сусрећу разни азијски и афрички утицаји, ширила се хришћанска уметност према Западу. Иако на свом путу мења изглед у појединостима, она се ипак изражава као целина у уметности коју данас називамо романескном (романском), — снажна "биљка, израсла из компликованога сукоба између духовног ауторитета Цркве, заостатака примитивних култура, и постепено све снажнијег и упорнијег „гласа народа“. Затим је, ускоро, процветала и готика. Хришћанска уметност, која се на тај начин развила у једну општу химну у славу милосрђа и доброте, дала је скулптури врховни символ своје вере, „Христа на крсту“, и израдила је групу „Мајка и дете", која је, као мотив за вајарство, постала вероватно још у Египту. Али се поново разбуђено и такорећи детињско чудо, како су га видели например у Шартру, разлило у усхићење које је унело у камен ванприродну живост, Најважнија романска особина састоји се у непосредности приказа догађаја из живота Исусова (например, сцене изрезане у седефу, са једног шлема 5. века, сада у Британском Музеју); док су византијски уметници, често још директни подраживачи Египћана, обраћали нарочиту пажњу на обиље детаља и декорација (например, изрезан у седефу „Владичин Стол“ у Равени, из 6. века). Склоност за уметничко представљање хришћанских символа допрла је доста рано до на крај Европе, где је она често удружена с непосредним причањем свете историје; тако имамо, из 10. века, чак у Ирској, познато „Мјурдашко Распеће" („Сгтозв5 ог Мштдасћ", у Монастербојсу). Византијску декоративну живост, удружену са помним проучавањем хришћанског ритуала, налазимо још у 11. веку (леп пример, у Народној Библијотеци у Паризу, „Крунисање Романа и Евдокије", резано у седефу). Богата декоративност карактерише уопште скулптуру овога доба, све до у 12. столеће, с једног краја Европе на други крај, од Ирске па до Балкана, или обратно, Посред обиља јавља се округли лук, који даје главни

332