Nova Evropa

вији натурализам, или више смисла за обичан живот, јер ако се њихово биће и не огледа на површини, оно изгара до дна у њима самима. Као одличан примерак ове уметности наводимо статуу краља Кефрена у Музеју у Кајиру коју је, око 2800 пре Христа, израдио један уметник исте оне расе која је дала и вајара велике Сфинге, Он је једну тврду хладну хрпу камења задахнуо душом и претворио у бога. Има и у париском Лувру један одличан примерак египћанске вајарске уметности: један писар како седи, из истога доба као и онај Краљ; само што је његова животна снага потпуно реалистичка, насупрот одуховљеној виталности онога Краља,

Египат је створио идоле свемоћних богова и недокучних божанстава. Напротив, Асирија је овековечила славу господара света. Статуе и рељефи који представљају митске фигуре, људске створове са крилима или с орловском главом, бикове или лавове са људским главама, вајани су и резани од човечје руке очигледно с намером да самог човека прославе и уздигну: присвајајући себи снагу тице или животиње, он се учинио надчовеком, или надмоћним човеком. Нарочито упрошћавање облика које су Египћани примењивали код својих фигура да би повисили достојанство замисли, уступа у скулптурама Асираца место нарочитом истицању форама, наглашавању мишића, помно коврчаве косе, одела и украса, перја и лишћа. Појединости, тачно и чулно осећане, истичу значај представљеног лица или ствари; а ипак притом, у својим најбољим примерцима, никад не одвајају пажњу од утиска што га оставља скулптура као целина. Да наведем као примере само познати рељеф са палаче Ашур-Назир-Пала, и још познатијег „Асирског Лава“ (оба из година 884 до 860 пре Христа), у Британском Музеју.

Напокон су Грци здружили богове и људе, и постигавши тај величанствен склад између човечанског и божанског, који крунише њихову уметност, — тамо где је највиша и где је дошла до свог најсуздржљивијег израза: у мраморним споменицима Партенона, — они су изгубили дубину Египта и снагу Асирије, и, у исто доба, претекли су своје гротескне али иначе дивљења достојне претече са Крита, чији су натурализам претворили у идеализован реализам. У Британском Музеју има један „Аполон“ (познат под именом „Странгфордски Аполон“), из године 490 пре Христа, који се мени чини једним од најсјајнијих фрагмената грчке уметности, Његова уздржљивост свесна или несвесна) дира човека више него раскошна лепота Елгинских Мрамора, На ваги Фидијине уметности, која се огледа нарочито на фризовима Партенона, претеже људска страна, баш као да су се богови приближили људима, према његову схватању да је живот добар, да су дух и тело подједнако слободни, и да се узајамно слажу, задовољни у

331