Nova Evropa

и сад кад сам га учинио богатим, и очекивао да ми буде као штап, и отпочинак моје старости, не остаје ми друга нада до да ћу га видети поновно тек у рају. Ово ми је показао Бог по веома срећној смрти коју му је дао, И више него што умире било му је жао оставити ме жива на овоме издајничком свету, са толиким тегобама; па како је у ствари већи део мене отишао са њим, то ми не остаје друго до неизрецива беда. Препоручујем Вам се, и молим Вас, ако Вам није досадно, да ме извините код месер Бенвенута (Челинија), зато што нисам могао да одговорим на његово писмо, будући да ме у оваким мислима захвата толика туга да не могу да пишем. Препоручите ме и њему, као што се ја Вама препоручујем.

[23, фебруара 1556. Ваш Микелањоло Буонароти, у Риму.

*

Пре него што завршимо с овим избором писама, да дамо још два одломка јиз писама Вазарију и војводи Козиму, и једно, последње његово писмо, упућено нећаку Лијонарду, да се види у какову се стању налазио Микеланџело последњих дана свога живота.

ХМ, ХМ, XVI

... Месер Ђорђо мој драги, ја знам да Ви већ по писању познајете да ја стојим пред 24. сатом, и не рађа се у мени више никакова мисао а да у њој не би била исклесана смрт; Бог хоће да ју ја држим у невољности још коју годину.

[Вазарију, 22. јуна 1556.

... Она је Капела поправљена, и надам се да ће овог лета бити готова; не остаје ми после ништа да учиним до да оставим узорак, како ме свако моли, а највише Карпи. А онда да се вратим у Фиренцу са жељом да се одморим у смрти, с којом по ноћи и по дану настојим да се одомаћим, да са мном не би поступала горе него с осталим старцима,

[Војводи Козиму, маја 1557.

Лијонардо, — Добио сам твоје последње писмо, са дванаест лепих и добрих марцолина; захваљујем ти. Радујући се вашем добром животу, слично је и са мном. Примио сам раније више твојих писама, а нисам ти на њих одговорио; то зато, што ме рука више не служи, — али одсада па даље писаће други, а ја ћу само потписивати, Друго нема ништа,

[Из Рима, 28. децембра 1563.] | Ја, Микелањоло Буонароти. (Одабрао, и превео: Богдан Радица.)

278