Nova Evropa

ја то наређење војсци већ издао (био сам шеф Штаба Врховне Команде на мјесто Пешића), не би ли и он потписао, Ристо Поповић му подноси на потпис, А он вели: „Нека, чоче, да се мало одморим, та готово је, сложни смо сви,“

Ја се вратим у Подгорицу и цио сјутридан издајем нареЂења војсци, нарочито Санџачкој, како и куда да се повлачи, Страшно сам уморан. Једва се држим на ногама. Испрозебао, Промукао. У то доће краљев ауто, — зове ме Краљ у Крутевац. „Реци у Крушевцу, да неђу доћи!" викнем ја шоферу, Он стоји, не миче се, „Мичи се, погани, јеси разумио што ти кажем!" — Сто пута тако дошао би прије ауто да идем Loсподару, а кад тамо, нема ништа до беспослица, Предосјећао сам да ме Краљ зове да ме можда спријечи у командовању, Бојао сам се због онога на јучерањој сједници, да се није предомислио, к'о што се често предомишљао. У то проваљују неколицина официра и дигну ме из столице: „А да хоћеш, бога ми заиста, још ићи кад наређује Господар! Иди па да видимо шта ће!" Баце ме у ауто. Имао сам ватру, једва говорио,

Дошавши у Крушевац питам: „Ђе је Господар!" — „Ено та у соби!“ — Никад му нијесам улазио без пријаве, иако ми је то дозвољавао да вазда уђем кад оћу. Али сада сам рупио онако кроз врата да се и он зачудио. Сједио је на кревету, у униформи. Пред њим један сто, и код стола стоји Мирко, укочен, болестан. Књаз Петар, за другим столом, чука прстом о сто. „Шта је, Јанко!" вели стари зачуђено. — „Што си ме звао, Господару“ — „Сједи, Јанко!“ — Онда настави говорити Петру (ђе сам га ја био прекинуо): „Е тако, тако, као што ти кажем; ти ћеш се писмено одрећи свих дворских права.“ — „Хоћу, бабо.“ — Помислио сам да се ради о каквој дворској свађи, као што их је на хиљаде било. Нато ће Краљ мени: „Јанко!“ — „Заповиједајте, Господару!“ — „Ја идем.“ — „Куд, Господару2“ — „У Скадар!" — Замути ми се пред очима, изгубих све обзире, и онако болестан и растројен стадох викати иза гласа, да су простићеш бале скакале око мене: „Е чуј ме, Господару! Служио сам ти тридесет година! Чувао сам те боље него што те чувала твоја жена Милена и него твоје шћери, Боље зато јер сам више разумио од њих. Па кад нас тако остављаш, ево ћу ти рећи да си и сад послушао синове, а синови твоји нијесу служили ни теби ни отаџбини, нити су ти бранили час, ни час' Црне Горе. Па хајде, издај је и ти! Што гођ је неваљалстава, у сва су угазили, Е сад видим да смо те узалуд бранили и чували".,. Говорио сам тако не знам колико, изван себе, а он је само викао: „Јанко, Јанко! Смири се! Јанко!" И онда је викнуо што може: „Јанко, чуј ме! Заклео сам се својој фамилији на ћивоту Св. Петра да ћу вечерас бити у Скадру; али ево теби дајем ријеч: не био ја човјек ако се сјутра не вратим опет овамо! Разумијеш

237