Nova Evropa
Ti
20. јуна 1928 остаће, веројатно, у парламентарној историји земље датум важан и одлучан. Можда ће да наступи и прекретница, да се пође другим путем. Можда ће се опет зидати на крви,као толико пута... Дуго ће се рекриминирати и оптуживати. Али отуда неће бити много користи, — јер нико мртве не ускриси! Иза њих је остао живот, остала је наша реалност; да се промене, да од зла настане боље и добро, — о томе се ради, Колико се год свет скупљао по скупштинама, и на протестне светковине и параде, то бива више из радозналости него од потребе. Сигурно, то још није борба, него такмичење, утакмица, где има актера и гледалаца. Саживели се они нису, — свака страна имала је „улогу, и одигравала ју је.
Народна Скупштина састала се и започела са „радом“. Како се примао тај радг Или боље: како се примао тај нерад7 Свет је и даље остајао пасиван, гледао је, и чекао, Нико није веровао, да ће бити правог рада и од рада користи, Они у Скупштини оделили су се од својих бирача: они су хтели да дају свету, људима, народу, идеју, и покрет; а људи су остајали пасивни, непокретни. Ненараван однос, јер народни посланици, заступници, репрезентанти, морали би да буду израз мисли и жеља и тежња бирача, Уместо тога, онде, на уском терену једне зграде стварала се комбинација сила, настала је борба сила; али је она била истинита само уколико су се сукобљавали појединци људи и стваране комбинације људи. У свету, ван те зграде, борбе није било, Парламенат је постао мали свет за себе, Онај већи свет, ван уског круга ових људи, био је посматрач, — критички, а можда и цинички гледалац.
После, кад је та микрокосмичка борба добила други изглед, кад је постала брутална и агресивна, често простачка, онај шири свет још се и више одвојио, удаљио од својих представника. Јединствени је осећај завладао: да се то они свађају ради себе, а не ради нас; да они имају своје рачуне и ове пречишћавају, а не заступају нас; да несамо што нас не знају, не разумеју, не заступају, него нас срамоте. И онда, кад је на концу било мртвих међу њима, свет се посвема оделио од својих представника, јер ово баш нико од бирача није хтео... Остао је страшан утисак, страшно, ужасно разочарање, И ако би данас неко том парламентаризму закренуо вратом, веројатно би многи људи то примили са задовољством, —- или бар не би у први мах много приговарали, Али ипак сви знамо, да је у целом свету данас парламентарна владавина мање зло од сваке друге управе,
Овакова је реалност. Наиме, да разумемо појаву, морамо схватити дух овога времена у коме живимо. Посланици
138