Nova Evropa

свршена чина, — јединствен случај у светској историји! предали власт у руке политичарима. Јутро 29, Маја 1903 донело је слободу народу, и утрл

пут демократији. Одмах је свакоме одлануло, све је почело слободније дисати, јер су ишчезли жбири и шпијуни који су ишли за свачјим трагом. Престао је страх од потказивања, и распрштало се јато госпођа са специјалним прстеном! Стизале су честитке са свих страна, спонтано и неорганизоване од полиције. Полако се јављали у слободи и „највернији“, који су сад знали причати приче и догађаје са сасвим другог краја. Један је официр честитао, жалећи уједно што није убијен и његов рођени брат који је био министар у кабинету последњег Обреновића! (Тај исти официр организовао је касније контра-заверу, зато што је избрисан из списка ордонанса новога Краља.) — Из новога стања родила се нова Србија, са ширим видицима и потпунијим народним идеалима. Духови који су дотле били заокупљени унутрашњим гложењем и расправама, почели су се да прибирају, и да бацају очи преко границе, ка неослобођеној браћи, нарочито на Југу. Отпочела је четничка борба, и створена четничка организација, Жртве су падале, гинули су понајбољи; али је било успеха. У свему томе главну улогу играла је Војска; у новој борби учествовали су, и водили је, поглавито завереници из 29. Маја, И те четнике-официре, уколико су остали у животу после балканских ратова и после борбе у Србији на почетку Светскога Рата, оптуживали су Никола Пашић и његови другови у Солуну, међу осталим, да су убијали по Македонији ! Баш као да та четничка акција у Старој Србији и Македонији није била увод у борбу за ослобођење, и као да није и Пашићу — на крају крајева, и док су четници оставили онде своје кости, — донела спахилуке и рударске концесије!,..

Српска Војска је, дакле, утврдила прва нацијонални идеал, и пошла к његову остварењу. Она је свом снагом, управо грозничаво, радила на свом моралном и материјалном усавршавању. Наравно да се то није могло постићи преконоћ, 29. Маја затекао је војску, у материјалном погледу, потпуно неспремну: изван 90.000 брзометних пушака, којима је краљ Милан оборужао био пешадију, и једне шкодине брзометне батерије, све остало наоружање било је застарело; осим тога, није било муниције, Одело и обућа („обмундировка") били су испод критике; све старо и похабано, или сасвим подрто; а за резерву, и обвезнике ПЏ и Ш позива, није их уопште било. Стање је било управо очајно, у том погледу, па је војска, преко својих заповедника и министара, тражила материјалну спрему. Али Никола Пашић и његови другови правили су се невешти. Кад су захтеви понављани, они су их одби-

326