Nova Evropa

Ова оставка је уважена; пуковник Гојковић добио је наследника, али нови Министар Војни није продужио стопама свога претходника. Напротив, он је одмах изјавио, да Српска Војска има доста артиљерије, Тако тада нису набављене брдске, брзометне батерије, иако је било очигледно за свакога да ће будуће бојиште, према своме склопу и својим комуникацијама, захтевати што више брдске брзометне артиљерије. Штавише, у Министарском Савету је набавка ових топова била закључена, и кредит за њих осигуран. Ипак су Никола Пашић и другови једва дочекали да им, након пада Гојковићева, неко каже да топови нису потребни. Данас свако зна, да је услед недовољног броја брдских топова српска пешадија имала троструко веће губитке. Исто су тако и Закон о Устројству Војске радикали бацили у кош.

горњој оставци говори се и о немачком Посланику (хоп Келсћепаџ), да је био лично заинтересован при лиферацији ради свога брата, који је био директор фабрике Ерхарт. Кад пуковник Гојковић није хтео да повуче своју истиниту тврдњу у Скупштини, и да пође у парадном оделу да се извини Господину Посланику, а у Скушштини да изјави штогод Немачка Влада буде захтевала, Никола Пашић пристао је на његову оставку, — пристао је, као Министар-председник једне слободне и независне земље, да ова буде свучена на нивб једне немачке вазалије! За улогу агента Ерхартове фабрике, на коју је деградовао свој положај, немачки Посланик је смењен; а и руска и француска штампа осудиле су његов поступак. Само Никола Пашић и другови, који су добро знали да Крупова фабрика нуди повољније цене и услове, и да гарантује већ својим именом за солидност испоруке, злурадо су допустили да падне Министар Војни на оваком питању, а с њиме и набавка од 15 брдских брзометних батерија.

Из Гојковићеве оставке виде се и сметње противу којих су имали да се боре српски војни министри у самој Скупштини: посланици, који често нису имали ни појма о војсци, мешали су се са неким ауторитетом у стручна војна питања, критикујући војне установе и повећавање кадра. Неки су тврдили, например, да Српска Војска има сувише официра, иако их — у ствари — није било довољно ни за обуку регрута; други су ишли чак дотле да су говорили, да Србија. има сразмерно већи број официра него друге државе, док је у истини Србија ушла у рат, године 1912, са непуно 2000 активних официра, на армију од 230,000 пешака (, ШиШш позива) и све друге родове оружја. На дан мобилизације (1912), потписани је примио 2. чету 4. батаљона [ прекобројног пука, и био сам од старешинског кадра једини активни официр, са два: резервна официра-потпоручника као водника,

330