Nova Evropa

је везати за наше ратне успехе из година 1912—1919, — данас се на извесне грубе нетачности ове књиге, које понекад изгледају још и намерне, не сме кроз прсте гледати, најмање једном историчару и академику, па ћемо се овде, ма и сасвим укратко, њима позабавити, И то ћемо се задржати поглавито на првом и последњем делу, а у другом делу —- војене операпије —- додирнућемо само једну замашнију нетачност (0 Кумановској Битци). Наравно, и у првом и трећем делу интересују нас једино објашњења савремених догађаја, којима историја има тек да одреди прави значај и вредност, док старију историју Источног Питања, којом нас писац доста дуго забавља, остављамо читаоцима да је сами цене и упоређују с оним што су о том научили из других књига.

Званични односи између Србије и Бугарске из деветстотих и деветстодесетих година, како их писац представља, не дају ни приближно верну слику стварности, Први званични покушаји ка српско-бугарском зближењу, после несрећног рата од 1885/6, заиста су учињени године 1897, али не под оним околностима како је то у овој књизи описано (стр, 38—39). Концем 1846 (6. децембра: два дана по потпису Грчко-турског Мира), амбасадори Велике Британије, Француске, Италије, и Русије, у Цариграду, објавили су „органски статут“ острва Крита, који је био предвиђен још одлукама Берлинског Конгреса (1878) под тачком 23"). У току редакције тог Статута, Чариков, руски дипломатски агент у Софији, по одобрењу свога Министра, грофа Ламздорфа, сондирао је (2. ХП. 1896) мишљење кнеза Фердинанда Кобурга, и председника Владе Стојичова, о могућности договора између Бугарске, Грчке, и Србије, да Русија дипломатски издејствује, да се и Македонија претвори у једну провинцију са сличним привилегијама острва Крита. Стојичов је нашао, да је идеја „изврсна", али се одмах оградио, да је Бугарима, и поред крвног сродства са Србима, лакше споразумети се са Грцима него са Србима, јер Срби „траже целу долину Вардара и Солун, а осим

“) Статут је имао 5 тачака;

1) Острво Крит, објављено неутралним, остајући и даље у саставу Отоманске Империје, добија своју аутономну владу.

2) Извршна власт припада Генерал-губернатору, који мора бити од Хришћана, и којега, у договору са силама потписницама, назначује Султан.

3) Законодавна власт припада изборној Народној Скупштини, чији ће избор бити тако организован да у њој буде обезбеђено представништво и интереси мухамеданског живља,

4) Право располагања посредном и непосредном порезом припада Острву; државној Отоманској Банци Острво ће плаћати годишњи данак; и

5) Право располагања оружаном силом припада Генерал-губернатору.

299