Nova Evropa

тога у стању су да Бугаре тајно денунцирају Турцима..." У првој половини јануара 1897, нови бугарски Посланик у Београду ипак је учинио горе поменути предлог председнику Владе, Ђоки Симићу,. Симић, пошто се је посаветовао са министарским колегијумом, отишао је у Руско Посланство (13, јануара) и обавестио Посланика о свему. Незнајући да је питање о Македонији постављено руском иницијативом, Бока Симић се похвалио Руском Посланику, да је Српска Влада једнодушно и без устезања одбила бугарски предлог, поред осталога и због тога што сумња у искреност намера Бугарске, и том приликом учинио је најивну алузију на Велику Британију. Поводом тога, Руски Посланик обећава, у једном писму грофу Ламздорфу, да ће он и даље радити на тој идеји, али врло обазриво, јер поуздано зна да је Српска Влада по том питању претходно тражила савет из Беча. Овде још треба рећи, да је Ђока Симић, кад је био у Руском Посланству, дао Посланику тврду реч да о тој ствари ни са ким није разговарао, нити мисли да разговара; а истог дана, или сутрадан, Аустријски Посланик саопштио је у поверењу своме руском колеги, да му је лично Ђока Симић у потпуности поверио бугарски предлог о Македонији... Крај свег узајамног неповерења између Београда и Софије, Русији је доиста пошло за руком да, приликом посете краља Александра кнезу Фердинанду (у месецу фебруару 1897), Бугарска, Србија, и Црна Гора закључе споразум, да ниједна од њих неће предузети самосталну оружану акцију противу Турске у случају пролећног устанка у Македонији. Тај је договор важио само за ту годину. О општем устанку у Македонији, међутим, највише се говорило за пролеће 1903"), па су ти гласови највише плашили Русију. У то време, озбиљни руски државници предвиђали су неминовни сукоб са Јапаном, па да би имао слободне руке за злогласну Безобразовљеву „шумску експанзију“ на Далњем Истоку, Никола П послао је (почетком 1903) грофа Ламздорфа, да личном интервенцијом у Нишу (Српски Двор је провео зиму 1902/3 у Нишу) и Софији обезбеди Русију од макакова заплета на Блиском Истоку, У Нишу, гроф Ламздорф није имао нимало тешкоће да убеди пуковника Васу Антонића, тадашњег Министра Спољних Послова, о потреби апсолутно мирног држања Србије, јер је Србија била у то време у очајној политичкој и финансијској ситуацији“).

х) На једном званичном пријему официра у Нишу, концем 1902, краљ Александар, правећи алузију на тај устанак у Македонији, готово је упола извукао био своју сабљу из корица.

'"“) У војсци се није примала плата по неколико месеца; а коњи артиљеријских и коњичких пукова, због оскудице у фуражи, једва су издржавали обична мирнодопска вежбања,

300