Nova Evropa

su u svako doba otvorena vrata Poslanstva; a da lakše udje, obukao ga Gospodin Poslanik u uniformu srpskog olicira!,.. Na Njevskom Prospektu, kad ga vide, Rusi se smeškaju, a naši se prijatelji medju njima pomalo i mršte... To je bila radikalska »diplomatija«; zakačila naš nejaki državni čun za truli ogromni brod carske i birokratske Rusije, pa skrstila ruke!,..

A Jugoslovenski Narod upro oči u Narodnu Rusiju, pa čeka otud svoje spasenje i narodno oslobodjenje, Oni Jugosloveni koji su, i mimo radikalsku diplomaciju, radili medju Rusima, i davali obaveštenja, ti se nisu isticali, jer su radili za stvar, Ali je pravo da se istaknu bar imena nekih Виза Која ne treba da padnu u zaborav, Tako treba spomenuti pre sviju ime prol. M. P. Čubinskog, koji danas — ako se ne уаramo — Živi u Jugoslaviji, On ima, više nego iko, prava da primi našu zahvalnost za svoj neumorni frud i uspešni rad na stvaranju Jugoslavije, Evo malo istorije iz onoga doba, pa neka čitaoci sami sude,

Borbu Rusije sa Turskom otpočeo je, kao što je poznato, Petar Veliki; a Srpski Narod je u svima borbama, sve do 1878, bio stalni i verni saveznik Ruskog Naroda, Ali mu od strane Carske Rusije vernost nije uvek vraćana vernošću! Još savezništvo Petru Velikom platili su skupo Srbi, i poimence CrnoSgorci, kad je Petar sklopio mir sa Turcima {1711—1715). Kad je onda, 1736, Rusija ponovo zaratila na Tursku, pa se opet s ovom izmirila, opet su stradali »saveznici« Srbi i Crnogorci, — preko 16.000 izgiboše bežeći pred ozlojedjenim Turcima i tražeći spasa preko Save, na austrijskom zemljištu {vidi Rovinskog »Crnu Goru«, Il, 543). Isto se desilo i 1769, kad Jekatarina II posla kneza Dolgorukova medju Srbe, sa pozivom da poteraju Turke prema Carigradu; Rusija tada dobi Krim, Besarabiju, Azov, i t, d.,, — a »saveznici« Rusije? .,. I godine 1788, kada Rusija i Austrija ponovo zaratiše na Tursku, digoše se Srbi, i pune tri godine biše se bojevi po Bosni ı Srbiji, dok se ne polpisa mir u Svištovu i Jasima —: srpski narod osta opet u talonu {vidi Solovjeva »lIstoriju Rusije«, knj, XX). Godine 1802, Aleksandar I šalje svoga admirala Sinjavina, da pozove Srbe na borbu sa Francuzima, ı Srbi se dižu. Crnogorci oslobadjaju Boku Kotorsku, Ali, u Tilzitu (1807) Boka se predaje Napoleonu, a Crnogorcima se naredjuje da se povuku u svoja brda... Napokon, godine 1806, diže se Šumadija; oslobadja Srbiju, i miri se sa Turcima; ali, baš u te dane zarati Rusija opet jednom na Turke, i na poziv Rusije Šumadija raskide ugovor sa Turskom, i ponovo stupi u borbu, kao saveznica Rusije, Punih šest godina bori se narod na strani Rusije, a kad se Rusi — nakon Napoleonove najezde u Rusiju — mire sa Turcima (u Bukureštu), Srbe ostavljaju opet na cedilu {vidi

72