Nova Evropa

упознао са једним младим немачким трговцем из Вратиславе (Вгезјац), Ишли смо другарски, један поред другога, у невезану, угодну разговору германо-словенском, па смо онда заједно ручали горе на величанственој и стрмој Сњешки (Бећпеекорре), са које се отварају још шири и богатији видици него са граничног гребена. У гостионици је било пуно света, већином омладине, мушке и женске; чули се здрави гласови и неусиљен смех, а и неки свирач на цитри свирао је већином модерне америчке комаде, па се неколико парова ухватише готово „у коштац“, плешући весело и раздрагано између столова покривених бесприкорно чистим чаршавима, на којима је стајало скупо иако не баш издашно јело и пиће, Одједаред, до мојих ушију допре, са једног од суседних столова, рез „Krieg“ = „par“, те пресече у мојој мало разнеженој свести импресију и расположење ове планинске и туристичке, готово младеначке, идиле. — „Wenn wir den nachsten Krieg fihren werden", — roBOpmO је један добро угојен господин енергично, — „so werden wir schon Oberschlesien zuriickbekommen”, Haстављајући о истој крупној теми са својим друштвом за столом. Међутим сам сазнао од мог младог симпатичног сапутника, да је и он учествовао у Рату (као !8-тодишњи младић), да је прошао „кроз тај пакао“, — он очиглелно није био загрејан идејом „реванша“, и уопште помишљу на рат, ма то било и по цену да се затвори „пољски ходник“, или да се Рајху поврате угљени и други мајдани Горње Шлеске. — „Да ли сте читали Ремарков роман 2" — питам га ја. — „Па наравно! И све је било баш тако како тамо пише, — то смо ми сви написали“, одговара он. Ја сам баш тих дана био прочитао ту, како изгледа, најзнаменитију и највише читану књигу у години 1928/9, па сам се налазио сав под утиском те лектире. Можда ми је зато баш и био тако симпатичан тај млади Немац, и можда ми се зато тако свидела та идилички мирна, апсолутно незаштићена граница између Немачког Рајха и Чешкословачке, па ме се болно и тешко дојмио разговор оне ратоборне и шовинистичке немачке господе за суседним столом.

Свима који се спремају на ратове, да освоје и опусте земље својих суседа, и да подјарме туђе народе, да би извели своје частољубиве или користољубиве планове, — свима њима требало би тутнути у руку књигу Ремаркову; нека им служи као опомена, иако није писана — како писац сам каже зато да „оптужује“. То је прича о ономе како је збиља било. Прича ненадмашна по својој искрености, а ипак од уметничке вредности, И с политичке, односно социјалне, и с уметничке тачке гледишта, она ће остати као споменик Незнанога Јунака, „написана од свих мртваца“, како добро рече један немачки критичар; или, како рече мој сапутник: „То смо ми

270