Nova Evropa

сви написали!“,,., Штета би било да „Нова Европа“, која откако постоји пише у истом духу и с истог гледишта, не забележи појаву ове књиге, и не препоручи је нарочито својим читаоцима, маколико да то изгледа непотребно кад се иначе толико говори о њој, и маколико да „Нова Европа“ не доноси радо приказе о књигама које су у свим књижарским излозима.

Нећу се задржавати на садржини те толико читане књиге (само немачко издање приближује се милијонитом примерку |). Уосталом, у погледу саме садржине и нема много да се каже: неколицина сасвим младих добровољаца, још гимназиста, на неколико месеца пре него што ће их позвати под заставе, пријавили се Окружној Команди да иду на положаје; и након пар мучних месеца војне обуке у касарни, где их до миле воље злоставља наредник-васпитач, бивши писмоноша, млади редови одлазе на западни фронт, То је почетак и диспозиција; а онда се даље прича о судбини тих добровољаца, и још неколицине њихових другова — делом вршњака делом старијих —- који не спадају у њихову социјалну средину, али које је све ујединило у малу компактну целину и збратило моћно ратно искуство и невоља на фронту. То је „фабула“, Али је главно начин на којије све то испричано, и дух који кроз причу провејава, Причу пише тобоже један од тих младих добровољаца — Паул Бемер, који најдуже остаје у животу, јер полако, сви јунаци који су ту именом забележени, гину, и онај у чије се име прича води остаје сам самцат, Али ће неумитна судбина стићи и њега: пред сам крај Рата погине и он, поштеђен све дотле од отровних плинова, граната и мина, бомба и куршума. „Он је пао октобра 1918, једнога дана који је био на целоме фронту тако миран и без догађаја, да је извештај Врховне Команде гласио: На Западном Ф ронту нема промена, Он је пао на лице, и лежао ту на земљи, хао да спава, Када су га окренули, опазили су да није дуго патио: његово је лице имало израз тако смирен као да се је готово радовао што се све овако десило..." Овим се речима завршава књига,

. ако су и главни јунак и остале личности у овој књизи, које се стално спомињу, као и епизодичке личности, приказани у потпуној животној истинитости, са пластичним описом и изгледом њихове спољашности, и још пластичнијом и дубоком психолошком карактеристиком, и исто тако поједине ситуације, моменти и догађаји, оцртани с изванредном оштрином и необичном конкретношћу, ипак главни значај ове књиге не лежи У детаљима, у појединачном и конкретном, већ у типичном; њен јунак, то је несамо појединац, нити једна одређена војничка генерација (наиме она која се родила око година 1896 до 1900, те у коју спада и сам аутор), него је уопште све оно несрећно, измучено и напаћено „ратујуће човечанство, које се

271