Nova Evropa

толико година налазило „на рубу смрти“ („ап der Grenze des Todes"): „.„.. Положаји су кавез у којем мораш нервозно чекати на оно што има да дође... Над нама лебди Случај („2 ша“), Када према мени долази граната, ја се једино могу сагнути, — куда ће она погодити, ја нити то могу знати нити нато утицати, И баш тај случај чини да сви ми постајемо равнодушни. Ја сам тако седео, пре неколико месеца, у једном заклону („Џл«егзапа“), и картао се; после неког времена сам устао и пошао да обиђем познанике у другом заклону: када сам се вратио, онај први није више постојао, — растурио га је тешки топ. Онда сам опет пошао к оном другом заклону, па сам баш на време стигао да помогнем при откопавању: у међувремену је и он био затрпан. Исто тако случајно као што могу бити погођен, исто тако могу и остати у животу, У сигурном заклону могу бити згњечен, али на отворену пољу имам да издржим по десет часова бубњарске ватре („Ттоштеецег"), Сваки војник остаје у животу благодарећи само хиљади случајева. И сваки војник верује у случај..." Са безброј израза, богатим речником и стилом, уз обиље слика и боја, уме писац да прикаже битку, борбе, и стање душе војника у битци и борби. „... О час букти око мене, лудује, као циркус.,. Ми смо постали опасне зверке, — не боримо се, него се бранимо од уништења. Бацамо гранате, не на људе, јер шта знамо у тај тренутак о томе! _Тамоиза наших леђа вреба на нас Смрт са многим рукама и у кацигама, ми је први пут у току од последња три дана можемо видети лице у лице, и ми се први пут можемо бранити од ње, — ми смо стога бесомучни и силни до лудила, ми више не лежимо немоћни и чекајући на ешафоту, већ можемо да рушимо и убијамо, да бисмо нашли спас, спаси одмазду |...“ „... Редови иза нас се заустављају. Они не могу даље! Навала је разбијена од стране наших топова. Ми слуктимо, Ватра напредује, и сад ми прелазимо у напад. Поред мене, метак скида главу једном добровољцу. Он још бежи неколико корака, док му крв не избије из врата као из какова водоскока, Кад не бисмо били аутомати, у такав час, ми бисмо остали лежећи на месту, исцрпени, без воље, Али нас вуку даље, напред, невољне а ипак до лудила дивље и бесне ,,. Тамна земља, сва испресецана, разорана црна земља, масна под сунчаним зрацима, позадина је бесомучног и лудог аутоматизма...". Итако „пролазе недеље, месеци, године. Не, То су тек дани, Ми гледамо на време као са стране, и губимо се у безбојним лицима умирућих, на брзу руку спуштамо у себе храну, ми бежимо, ми бацамо, ми пуцамо, ми убијамо, ми лежимо унаоколо, немоћни и тупи.,." Па онда оне незаборавне слике ноћи у заклону, под непрекидном ватром безбројних тешких топова, Или слика учешћа главног

272