Nova Evropa

јунака у операцији сићушне извиднице која се растурила, па се јунак нашао лице у лице са једним Французом, на дну дубоке јаме, отворене од тешког топовског зрна ; он је тог Франпуза пробб ножем, и Франпуз још живи више часака, и умире у његову наручју, а он не може ван из јаме због топовске ватре! Он претражује џепове своје мртве жртве, и налази слику жене и детета, писма, и војничку легитимацију ; он, немачки матурант, сазнаје да је убио француског слагача, „фактора", и чита његово име: „Његово име, то је чавао који се забио у моју главу и неће се никада више моћи истргнути..."

И ту, „на рубу смрти", војници се ипак радују сунцу и светилима небеским, дижу очи високом, плавом небу, облацима, јабланима, и трешњама; али их пре и више свега весели јело. „...Ми смо си стварали идилу, разуме се идилу о јелу и сну,,.“ Ту идилу, на више места, тачно и убедљиво прича Ремарк, Сред ратних грозота, ужаса смрти и зверстава несрећника, који су изгубили све сем гола живота, а и тај се налази стално „на рубу смрти", ипак свуда избија човечанско осећање; нарочито у том ратном побратимству, пожртвовности и самопрегору, у самилости и сажаљењу према још слабијима. (рањеним друговима, или регрутима, управо према. деци, коју без милости, неискусну и неспремну и необучену, шаљу право у сигурну и неизбежну смрт), О свему томе, пун необично нежних и танких, такорећи лирских осећаја, пише значајне и мисаоне речи овај реалистички песник, Другарство и побратимство не смета нипошто младом војнику (матуранту |) да се стара и настоји на све начине како ће доћи до нових, жутих и лепих чизама свога друга, коме су ампутирали ногу, те који ће очигледно умрети услед губитка крви и опште слабости у пољској болници, где га посећују...

Па онда, болнице, санитетски влакови, завојишта... То је опет једна од тема које овај писац обрађује с истинским талентом и осећањем, те оставља на читаоца незабораван, потресан, и тужан утисак, Ремарк и његови јунаци су прошли кроз сву ту голготу, и о томе је аутентично сведочанство големе и поразне снаге остало на страницама ове књиге, Напокон, позадина! Касарна, логори ратних заробљеника (оних Руса, „са брадама апостола“, који изгледају као свеци, чији је „живот без имена и греха", а који су „толико слаби да се не одају више ни онанисању",,, Ремарк је увек оштар реалист, и сваку ствар назива својим именом, што уосталом код овог предмета не дира ни деликатније уши), немачко друштво с којим долази јунак у додир на отсуству, дебели банкари и угојени ратни лиферанти, који подробно и самосвесно тумаче зашто Немачка мора да „окупира“ или „анектира“ овај или онај крај; а онда и породица самог јунака: отац, сестра, мајка, тешко болесна,,, „Ово је последње вече код куће,

273