Nova Evropa

Ali, pri studijama o Bajronu, ono što bi jednog istorijskog istraživača mogdlo možda najviše da privuče, to je način na koji se za neko vreme svemoćni Bajronov uticaj manifestova.o u raznim književnostima. Nije tu zanimljiv samo odnos izmedju pojedinih elemenata Bajronove poezije i izvesnih širih ili užih sredina u raznim epohama, već je zanimljiv i lični odnos prema Bajronu kod pojedinih pisaca koji bi potpali pod njeđov uticaj. Meni lično, pišući o njemu, baš ta strana ovoga posla znatno je doprinela, da mi se u njemu nijedna faza nije učinila dosadnom, Ima nečeg tako zanimljivog i čisto psihološkog pri posmatranju, šta je pojedinim našim književnicima naročito imponovalo, ili šta im je bilo naročito privlačno kod Bajrona. Tu, kao na kakvom probnom kameni, čovek i nehotice sam sebe indirektno odaje. A zatim, oseća se jasno razlika u tome, kako su cele бепегасје бједаје па ovog pesnika buntovnoš egojizma, slobode, i neobuzdanosti, U pojedinim književnostima njegov uticaj ograničio se samo na jednu do dve decenije, dok je kod drugih opet bilo mestimičnih obnova interesa za пјеба i njegovu poeziju. U našoj književnosti taj uticaj trajao je kroz ceo Devetnaesti Vek, да ба najednom nestane tek na početku Dvadesetoga Мека.

Onoj generaciji neposredno pred Brankom, bio je Bajron nešto veliko, nepoznato, impozantno, egzotično, Ona se zadovoljavala da može ma samo i njegovo ime da pomene, jedva se usudjujući da dodirne one sukobe koji su besneli u taj mah po Zapadu oko njegove amoralnosti i ireligijoznosti, Za primitivne, nedozrele, neiskusne pojmove te generacije Bajron je, čak i sa ono malo kontakta što su ga imali sa njim, predstavljao jednu nesvarljivu intelektaalnu hranu. Generacija zatim Branka, Vraza, i Prešerna, — bila je već drusojačija i prijemljivija; naročito izgleda da je Bajron ovamo na јиби шпропоуао, Branko je obožavao njegove romantične i mračne heroje, pa ба је slepo imitirao; a ono što је Branko kod njega naročito voleo, to su njegov individualizam i njegove ekstremnosti., Milica Stojadinović i Stevan Perović-Cuca oduševljavali su se već i samim pomenom njegova imena. Kukuljević i Demetar takodje mu podražavaju, i to skoro ropski, doslovno; ono Što oni kod njeda najviše vide, to je personalni izražaj i krajnja individualna sloboda. Za generaciju Gjure Jakšića i Franje Markovića, mnogo je više značio Bajron kao zatočnik potlačenih malih narod4 i kao zaštitnik poniženih i porobljenih; za njih je on, taj stvarno najveći engleski nepatrijota, postao inspiratorom za njihove čisto patrijotske i nacijonalne manifestacije. Generacija Svetozara Markovića je opet dledala sa oduševljenjem u njemu propovednika bune, čoveka koji je prkosno stajao na belezi tiranskoj diktaturi moćne Svete Alijanse, čoveka koji je ustao u Parlamientu u odbranu gladnih radnika, koji je pre-

280