Nova Evropa

zirao moćne 1 silne, ı obasipao ih svojim gromkim i ubitačnim sarkazmom, Dok je najzad generacija naših zadnjih romantičar4, generacija Sljepana Miletića, Svetomira Nikolajevića, A, G, Matoša, tretirala Bajrona više kao velikog filozofa, kao pesnika svetske boli, kao autora »Manfreda« i »Kajina«, kao svojevoljпоб 1тбпатка iz jednog društva koje je bilo nedostojno da jednog takvog genija u sebi hrani. Mnogostranost Bajronove ličnosti omogućavala je uvek spoj tako raznovrsnih gledišta, Pa čak i tamo godine 1904, oduševljava se jedan kritičar u »Delu«, na još uvek čisto romantičarski način, Velikom Strašću u literaturi, pa ovako rezonuje o tom motivu u poeziji: » Ta šta je drugo dovelo Edgara Poa u delirijum, do li njegova strast, kojoj je on do kraja svoga života robovao? Šta je drugo zamutilo veleum jednoga Misea, ako ne onaj „zeleni otrov', koji je srkao nemilostivom žedju? Šta je drušo odvelo Hajnea u grob, ako nije ona njegova poznata strast? Pa Bodlera? Pa Verlena? 1 još mnogo drugih francuskih genija, A ruskog Ljermontova, nije li njećova strast dovela u konflikt, kome je kao i učitelj njegov: Puškin, tako još mladim postao žrtva? Nije li Bajronovoj bujnoj prirodi i propasti bila uzrok njeđova silna strast? A šta je drugo bilo, do li strast, ono neobuzdano osećanje za domovinu i slobodu, koje nepoznavajući granica bujaše onako silno u srcu Petefijevu, dok ga nije oteralo na bojište, 8de je za slobodu, za svoju narodnost, postao žrtva jednoj kozačkoj Če. <

Da se osvrnemo još i na način na koji je Bajron prevodjen kod nas. Koliko u tome prevodjenju nije bilo nikakova sistema ni reda, jasno će biti svakome ko zagleda u kronološku i poimeničnu tabelu naših prevoda iz Bajrona: prevodilo se kako je ko stičao i koliko je ko hteo, Naša siromašna i mala književnost, koja je retko omogućavala izdanja celokupnih dela čak i neplodnijih domaćih pisaca, nije izdala dosada u jednom izdanju celokupna dela nijedno8 stranog pisca, pa ni Bajrona. Neke Bajronove veće pesme i drame {kao »Šiljonski sužanj«, »Parizina«, »Manfred«) dobili su po tri i četiri naša prevoda, a neke opet (kao »Čajld Herold«, »Ostrvo«, »Bepo«, »Opsada Korinta«, »Vizija Strašnog Зида«, »Sardanapal«, »Marino PFalijero«, »Nebo i Zemlja«, »Verner«) ne dobiše nijedan, Isto tako postoji i bezbroj Bajronovih sitnijih lirskih stvari koje nisu nijednom prevedene, dok su opet poneke (kao što je slučaj sa čuvenom »Adieu, adieu! my native shore«) objavljene i u petšest naših prevoda. I to prevoda što ih ima, većinom je radjeno prema prevodima iz Bajrona na nemačkom, ruskom, talijanskom, francuskom, možda i madžarskom jeziku; vrlo malo ih je prevodjeno neposredno s engleskog,

Posle 1918, kada se u Evropi počeo da budi primetno jači interes za Bajrona, to se manifestovalo na knjižarskoj pijaci

261