Nova Evropa

objavljivanjem mnogih novih izdanja njegovih dela, kao i pojavom većeg broja studija o njemu, naročito prilikom nješove Stogodišnjice. Taj se »pokret ka Bajronu« mogao da oseti čak i u Rusiji, u ovom njenu današnjem burnom tranzitornom perijodu; kao i u Bugarskoj, u kojoj je zadnjih dodina izašao na svet znatan broj novih prevoda iz Bajrona. Kod nas medjutim vlada letargija i u tome pogledu, i sem onoša jednog prevoda »Kajina« iz 1921 godine, ne možemo ništa više da zabeležimo.

71. M. Pofrovic.

Максимилијан Волошин.

„Нека је благословен твој долазак, о бичу Бога којему ја служим, Ја не смем заустављати тебе", — рече Свети Лу, надбискуп труаски хунском цару Атили. А када је крваве и ледене године 1920 Кримски Полуоток, последње склониште беле армије „лобровољаца", поплављен од бољшевичких хорда, Максимилијан Волошин није хтео напустити Русију. Одлучио је; „Ако треба да умрем, умрећу с Тобом; ис Тобом, као Лазар, устаћу из гроба". И он је остао, преживео све страховладу, покољ, ужасну глад 1921, понижења, беду, и невољу, Све, И можда баш зато што од почетка Револуције

није пристао ни уз једну партију, — остао је веран Русији и самоме себи. У очи доласка црвених чета, када је студена, ледена кошава дувала по целој земљи, сећајући се речи француског свеца, он је написао песму о северо-исто=ном ветру, који кроз столећа носи снег и прашину историјских путева Русије. Ускликнуо је из дубине свог црног понора: „Зар да ми испитујемо намере Божје2 — Све ћемо разумети, све ћемо опростити снагом своје љубави. Огњени ветре поларног пакла, бичу Божји, ја те поздрављам!,.." Као један од бољих песника нове руске књижевности, Волошин је био познат још пре Рата, Скитао се је дуго по Европи, писао мистичне и егзотичне песме и критичке расправе о сликарству. Имао је, бесумње, дубоку, праву културу, одликовао се богатством свог речника и чистотом језика; био је вешт у својој уметности, — али се осећало да му нешто недостаје, Као да није могао наћи своје право песничко лице. Ко је веровао, од оних књижевника и уметника који су се сакупљали на гласовитој „кули" Вјачеслава Иванова у Петрограду, да је Волошин велик песник7 Међутим, две његове последње збирке: „Песме о теро ру" (1923) и „Глухонеми демони" (1923, 2. изд.), можда су најдубља и најзначајнија дела од свега што је написано за десет година Велике Револуције, Свакако, без ових песама у повести руског духа на-

стала би некаква велика празнина.

282