Nova Evropa

Према Руској Револуцији Волошин је заузео сасвим необичан став, И зато, око његова имена створиле су се летенде. Доиста, његово разумевање судбоносних догађаја није обично. „Ми смо видели“, каже песник, „безумље читавих раса, рушења царстава, звезде-репатице, гласнице Последњег Суда; ми смо проживели илијаде ратова и апокалипсе револуција“. Ипак, човек треба све да разуме, све да прими, јер се у свему крије дубок смисао, казна и награда, стаза очишћења: „Зар нисам својевољно", пита узбуђено песник, „изабрао час свога рођења, век и царство, област и народ, да прођем кроз муку и кроз крштење савести, огња, и воде2 Апокалиптичкој звери био сам бачен у зјало, — пао сам дубље него што је изгледало могуће пасти; при свем том, и сред тог шкргута зуба и смрада, — ја верујем, Верујем у правичност вишњих сила, које су се ослободиле окова прастаре природне снаге. И из дубина запаљене Русије говорим: — „Ти си имао право да тако судиш, Треба до ступња дијаманта усијати густоћу збивања, И ако није доста дрва у ливници, Боже — узми н моје тело!'",,, Он нас потсећа, да се је испунило пророчанство Достојевског (у „Злочину и казни"): појавила се нова врста паразита (трихина), и ушла је у телои дух људи, Зато сад сваки мисли да само он има право. Људи су све напустили: занат, пољоделство, фабрике; сви ратују и убијају, испочетка туђинац туђинца, затим свој свога. Сви су заборавили на завет великог руског пророка; „Сваки је за све, у свему, према свима кривац, и само ће лепота спасти свет" („Глухонеми демони“, УП. У Русију је ушао зао дух, као у младића из еванђеоске приче; али изабраник, далеко од бојишта, кује

мач молитава и ускоро ће казати: „Враже, излази!" („Глухонема Русија").

Ово дубоко верско схватање судбоносних догађаја ослободило је Волошина страначког фанатизма, отворило му је очи, И док је, за грађанског рата, и један и други логор викао: „Ко није за нас, он је против нас, нема равнодушних, истина. је с нама!“ —, Волошин је у песми „Грађански Рат" (датираној 1920, „за време Врангела") писао; „Ја стојим усамљен између њих, у урнебесном пламену и диму, и целом снагом своје душе молим се и за једне и за друге,.,." У „црвеним“ вођама, песник види људе „који су изашли из подрума, фабрика, рудника, затвора, тајних друштава интелигената суморнога Петрограда; они су истакли плакате, који дрече о злу буржоазије, о сјају пролетаријата, о ситничарском рају на земљи“. Код присташа „беле идеје“ опет, опажа он, „сав трулеж и цветање Царства, све злато и сав сумрак идеја, пепео свих научних вера и празноверја". Али, иза леђа и једних

и других, иза леђа јунака и вођа, „кезе се грабљиви лопови,

283