Nova Evropa

Наследници Петра, укључиво све до Александра |, имали су мало интересовања за Азију, и мало су се заносили њеном судбином. Катарина [, например, писала је (1775): »Азијске послове ми сматрамо као потпуно стране европским народима«. Оваква теза, чак и у ХУШ столећу, сведочила је о потпуном неразумевању стања ствари. Катарина је одбила (1791) пројекат (француског емигранта Сен-Жени) о одашиљању једног војног одреда, из Оренбурга преко Бухаре и Кабула, ради освојења Индије. |

Павле |, који је исто као и Катарина био необавештен о азијским пословима, али још уз то и без њене памети, занео се сличним пројектом Наполеоновим за освојење Индије. Наиме радило се о томе, да се 35.000 Француза искрца у Ростову на Дону, да заједно са 35.000 Руса крену преко Астрахана-Астрабада на Кандагар. Наполеон, заузет на другој страни, није могао да издвоји потребне обећане снаге; али је Павле био толико одушевљен, да је донског атамана Орлова приморао да у јануару 1801 крене са 22 хиљаде пешака и коњаника са Дона у Оренбург, са даљом маршрутом према Делхи. Александар 1, у марту исте године, већ првог дана свога царевања, наредио је да се ова експедиција козака обустави,

Али је у Енглеској већ узела била маха велика узрујаност, и од оног доба настаје традицијонално руско-енглеско непријатељство, које се развија понекад у сакривеним формама а понекад добија карактер отворених сукоба. Тако, например, када је године 1837 руски агент Виткијевић дошао у Кабул и одавде ступио у везу са неким индијским раџама, те добио позив да посети њихове дворове, у Енглеској се подигла читава бура незадовољства. Руски амбасадор је јављао (12. Х. 1838), да се »овај пројекат (похода у Индију) угнездио овде у свима главама без обзира на природну невероватност истог и позитивну погрешност«. У Петрограду, канцелар Неселроде, дугогодишњи шеф руске спољне политике за време Николе |, сматрао је да »нама не треба имати са Енглезима у Средњој Азији ни контакта ни сукоба. Ми тежимо искључиво трговачким сврхама.« (20. Х. 1888). Никола [ је обележио мишљење Неселрода као »више него одлично«. Али Палмерстон није хтео да верује ни: чему, па је говорио руском амбасадору: »Сада, разуме се, не може бити ни говора (о офанзиви према Индији); али кад неко хоће да заузме становиту тврђаву, он отпочиње с опсадом мало по мало и из даљине.. .« Виткијевића опозваше из Афганистана; но Енглеска, ради појачавања свога утицаја тамо, пође путем који најзад доведе до ПрBor Афганског Рата (1840—41).

159