Nova Evropa

име, и воле је више него што су то икада чинили у данима када јој нико није одрицао или оспоравао апсолутно суверенство, када је и пучина певала њој у славу, прљајући је простотом од које је данас чиста.

И несамо да слобода живи у душама таких људи, и несамо да траје и остаје у уставима многих важних земаља и у установама и навикама, него се њено благотворно дејство осећа и у самим стварима, отварајући полако пута кроз многобројне тешкоће. Можемо је и у овоме часу наћи у жељи за повраћањем поверења, за редукцијом оружања, и за мирно споразумевање међу народима Европе. Да је то тако, види се јасно у општем осећању, да на неки начин ти народи морају пронаћи како да доведу у склад своје планове и напоре, ако желе да задрже несамо своју политичку и привредну надмоћ већ и своје вођство као творци цивилизације и способности за бескрајни задатак, које су задобили кроз векове радећи и стичући искуства.

Разоружање и светски мир једини су државнички планови међу толиким другима који су након Рата изношени, а који нису избледели или изгубили од своје важности; напротив, они из године у годину наилазе на више разумевања, предобијајући за себе и многе од оних који су им некада били противници, или су били скептични, или мало. душни. Имамо разлога веровати, да они неће бити напуштени или гурнути устрану, већ да ће полако доћи до њихова остварења упркос свему што стоји на путу. Истина је додуше да је Светски Рат, који будући историчари могу лако означити као гедисНо ад absurdum сваког нацијонализма, покварио или погоршао односе између неких држава, услед недовољно праведних и паметних мировних уговора; али је он у исти мах пробудио дубоку свест народа и скренуо им пажњу на њихове заједничке врлине и мане, на заједничку снагу и слабост, на чињеницу да им је заједничка и истоветна судбина, да их инспиришу исте симпатије а тару исте бриге, да је исто порекло њихових идеала. Ово нам тумачи зашто у свим крајевима Европе видимо где се рађа нова свест, нова народност, — јер народности нису, како се то замишљало, природни производи већ резултати свесних радња, историјске творевине. Баш као што су се, пре седамдесет година, Наполитанци и Пијемонтези одлучили да постану Талијанима, неодричући се своје властите нацијоналности већ проширујући је и утапајући је у нову народност, тако ће Французи и Немци и Талијани и сви остали дићи се да постану Европљани; они ће мислити као Европљани, њихова ће срца куцати за Европу као што данас куцају за њихове уже отаџбине, незаборављајући ове већ волећи их још више,

490