Nova Evropa

i prevideti ono njegovo биппаг јако пешгапје »уазпозН« ргоtivniku — zadržavajući je svu za sebe —, iako je takav »stav« prema »Novoj Evropi« u najmanju ruku neukusno isprsavanje ili nesvesna umišljenost. Ali ko da propusti bez reči ono otsustvo svakog osećanja svojih slabosti pri polemisanju, u času kad druge hoće da izvr8ne poruzi? Evo da vidi August Cesarec, na jednom primeru, kako izgleda kad pobedonosno korača s nosom u уз, negledajući kud ide, i kad — bez vlastitosa duha — odriče drugome duhovitost,

Zaošiljujući poentu svoje »borbeme« dijalektike, Cesarec pokušava — pri kraju svoga članka — da mi zada smrtni udarac jednom igrom rečima, dovodeći u vezu moje krsno ime sa primerom »Milan je gdlup« iz jednog drugog članka {u istom broju »Nove Evrope«); s teškom mukom, u znoju lica svog, on zaobilazno konstrujiše svoj »vic«, operišući sa pridevom »glupi« uz moje krsno ime, — a sam se zove A ug ust! Kolika otsutnost duhovitosti i pronicavosti u polemičara, koji ne vidi da na taj način pravi od sebe — cirkus! Uostalom, ja nisam nikad precenjivao igru rečima u literaturi (čak mi kod Šekspira), pa se neću ni ovde nasladjivati ispredanjem оуе »гушере 1бге« 5 »Амбиstom«, koja bi se — »u danom specijalnom slučaju« — mogla lako preneti i na prezime Cesarec, s naročitim 'obzirom na »SOoijalnu literarnu liniju« Augusta Cesarca... Neka čitalac presudi, da li je ovaj August u korist svoje argumentacije »vrhunca vrhunca« poteđao čak iz susednog članka »21. redak na prvoj strani«; a ja ću poći za korak (даје, ра зе ч пјебоум članku zadržati za časak još na jednoj ličnoj noti, koja bi — kad dolazi s mjeBove strane — imala biti pre ozbiljan prekor nedo duhovita reč, dok stvarno nije ni jedno ni drugo, već slučajno opet jedan promašen metak ({>ćor-fišek«), koji neće doprineti slavi Augusta Cesarca kao polemičara i predstavnika »savremene stvarnosti«,

August Cesarec, naime, počinje svoj »nečuveni unikum« predstavljajući me čitaocima »Savremene stvarnosti« Као таsona, i nastavlja u tom tonu nazivajući me stalno »bratom« a »Novu Evropu« »ložom«; pa govori i o Meštroviću kao o »stvarnom šefu spomenute lože«, Medjutim, koliko je meni poznato {>usled velike blizine i t. d.«), Meštrović nije тазоп, а nisam ni ja; niti »Nova Evropa« ima veze i sa kakvom »ložom« ili sa masonstvom uopšte [o tome se može čitati i napred, na drugom jednom mestu, u ovome broju »Nove Evrope«), Šta je dakle trebalo Cesarcu da potrza i ovaj momenat, i da Jaše na njemu, kad se prethodno mije obavestio o stvari? ... Utoliko lakše dopustiću sebi da mu, na kraju ovog objašnjenja, dam jedan dobar savet; a on se opet može neobazreti na njega, »kao nikada dosada mi na jedno« moje mišljenje — do idućeg »nečuvenog unikuma«,

40

|