Nova Evropa
дрост наших министара и „вођа: на нивоу испод којега се дубље ићи не може«... Потребно је стога и у овом случају испитати дубље узроке и залеђе догађаја, да би се тачно утврдила свачија одговорност, те да би се у будуће лакше могло одредити, коме треба поверити управу над земљом и под којим условима.
При свем том, поређење овог пуцања са злочином Пунише Рачића из године 1928 не треба терати одвише далеко, јер ако је оно одиста значило — како смо тада и рекли — »трагедију једнога народа«, што су и последице убрзо потврдиле, ово би се пре могло назвати комедијом једне странке, или вратоломијом неколицине узурпатора власти, која би се могла извргнути и у политичку бурлеску, под претпоставком да се ништа даље не деси и да не буде накнадно крвавих глава ван Скупштине, као што их није било за време атентата у Скупштини. Јер, маколико да је био махнит, злочин Пунише Рачића имао је озбиљну позадину: нацијоналистичко лудило, које још и данас хара светом; зато смо тада и рекли, да су његови метци погодили у срце Велику Србију. Напротив, иза скорашњег Арнаутовићева »атентата« стоји сасвим обична и профана мегаломанска жеља за влашћу, људи ситних и неспособних који су се, ни сами не знају како ни зашто, мимо сваког рада и мимо народне воље, испели на високе положаје, па сад неће доле! Само, ко њих пита, сад кад нема више извора који је и на њих бацао светлост, и да ли је уопште важно шта они хоће или неће» Ко је, као ми, имао прилике да доживи пред крај Светскога Рата, у Лондону, долазак Којића и Јефтића који су — као секретари и изасланиди Пашићеви — имали мисију да смене посланика Јовановића (Пижона), због његових симпатија за Југословенски Одбор, тај никада није био у двоумици, како мора завршити режим крагујевачких двојкаша и њихових другова, иако наравно нико није могао предвидети афере с липицанерима и пијане завере по београдским баровима и кафаницама са пуцањем у Скупштини као епилогом. Али је, након избора за Скупштину, за којима је следовало оно бедно држање јефтићеваца, прво на влади а онда у »опозицији« (са »техничком опструкцијом«), морало постати јасно и најудаљенијим посматрачима нашег политичког збивања, да се хоће продужити игра диктаторства без диктатора, т. ј. политика отимања о власт. Та игра, или (борба, у којој су нацијоналне вредности и државничке памети замењивали безобзирни лактови и прождрљиви апетити, морала се је завршити катастрофом, т. ј. поразом једних или других, или обојих, узајамним гушањем или прождирањем, на увесељење трећих. Суха штета за земљу било је само изгубљено време; иначе, ствар сама по себи, рачунајући ту и завршну сцену с револ-
66
Маи LN