Nova Evropa

душе, стваратељ »Јеап Оћлзафорћ«а, пријатељ Бетовена, Микеланђела, и Толстоја, који га је довео до Гандија и до простране Индије.

Фигура Ромена Ролана несумњиво је скопчана са борбом коју већ четири деценија води европски интелектуалац противу целог једног склопа верига-предрасуда и фикција. Његов префињени и болећиви лик носи на себи уклесане трагове дубоке и трагичне човечанске боли, која се усекла у сваком његову нагласку, у сваком његову изразу, и у свакој његовој речи. Његов Микеланђело, његов Бетовен, и његов Толстој, живи су сведоци те искрене људске боли, коју је Ромен Ролан носио у себи више него ико други од људи пера његове генерације. Тај људски осећај, који је у њему живео, одлучно је дејствовао на његов познати став, кад се у дубокој и крвавој европској подвојености осетио погођеним најпре у својству човека а затим у својству интелектуалца. Између два света у сукобу, он се повукао на неутралан терен »ашdessus de la mćelće«: Ha ону идејну и идеалну границу коју сваки искрени интелектуалац мора да осети у одлучним часовима својега бића. Пример, Данте. Случај, Унамуно. Повукао се у оазу вечнога мира, одакле је подигао глас протеста и побуне противу људи који се боре противу људи. Данас, након два-и-по деценија, глас Ромена Ролана је измењен; то више није глас ни Толстоја, ни Гандија, ни простране божанске Индије, чији пример вечне жртве преко вечног неоружаног отпора осокољује и бодри народе, који још верују у моћ духа, у снагу жртве, и у победу правде и истине, — то је глас и сведочанство човека који је прихватио остварено искуство, униформисану веру, колективну истину, и ексклузивно начело. Совјетска Русија, и истина коју она исповеда, остварене су и конкретизоване у границама једне организоване партије и једне освојене државе. Чист духоборац, који се бори за победу духа на земљи и за слободу човека, не може да се снађе ни у партији, а још мање у држави, које представљају јасну антитезу његовим индивидуалним тежњама. Интелектуалац је по својој битној ознаци у сукобу са средином, са партијом, и са покретом, који за њега представљају »организовану грешку«. И Ромен Ролан, који је на почетку ХХ столећа, а нарочито у крваву сукобу, изражавао најплеменитији израз човечанства у померању, завршава свој век у знаку капитулације пред својим великим идеалима, конформирајући се једном духовном и, нарочито, друштвеном и политичком реду ствари, који је у опреци са позивом чистог духоборца, — као што је то био Ромен Ролан за целу Чедну генерацију мученика који су веровали да су у њему, и у великој души Махатме Гандија, пронашли дуго тражену истину. Ромен Ролан, напротив, одрекао се ове животне ви-

RON