Nova Evropa

зије, која у непрестаној борби за истину и правду види циљ човека на земљи, или која верује, да непрестане пасивне муке и неотпорна крвава искушења могу да учине више од организоване силе, па звала се иста и бољшевичка; и прихватио, уместо превласти духа, власт силе. После Андре Жида, Малроа, Гуена, и читаве плејаде савремених фран“ цуских књижевника, који су постепено — одрекавши се чисте уметности — прелазили ка човеку, презирући реалне слободе једне аутентичне демократије за љубав арбитрарне слободе совјетске диктатуре, Ромен Ролан је напустио своју осамљеност дотадањег »кларка«, вође, и прихватио са свим еланом својег поштеног карактера и своје јасне интелигенције веру Москве и начело Маркса. Одбијајући гандизам и индијску велику жртву за грехе целога човечанства, Ролан тражи организацију једног нераздвојљива мира у борби противу хитлеровског и нацијоналсоцијалистичког пангерманизма, за који тврди да прети расулом јединству Европе. Ромен Ролан тражи споразум сељачке и социјалистичке Француске са Совјетском Русијом, Француске »Пучког фронта« са Русијом »Радничког фронта« противу међународног нацијоналфашизма. Збрка идеја и начела, и померање појмова! Француска је демократија, Русија је диктатура, Немачка је диктатура. Ромен Ролан, у тренутку нове светске кризе, предвиђајући нов светски покољ, не види никакве разлике између диктатуре и демократије, између европских сектора, у којима постоји стварна слобода, и између оних у којима је нема. То је, наиме, тачка, на којој се зауставља седамдесет година живота Ромена Ролана, — интелектуалца који није успео да до краја свога земаљског живота остане доследан себи, своме позиву: вођ у царству идеје, »кларк« у краљевству мисли, пророк у кнежевству душе.

Последњи чланак који је Ромен Ролан објавио (у париском часопису »Мепдгтеф«, за јануар 1936), говори о нераздвојивости мира, и о рату који ће поново запалити Европу и свет. Његова визија европске будућности мрачна је и трагична. Ромен Ролан верује у могућност, да Русија са Франпшуском одбране јединство Мира и Европе. Ромен Ролан одбија сваку важност дубоке кризе која влада у фашистичкој Италији, исто као што се одриче своје досадање вере у Гандизам и у науку вечне патње. Искуство је потврдило, исповеда он, да је Русија имала право... У његовој вили, у Виленеву, на обали Лемана, до ситних рибарских кућица, Ромен Ролан верује у магију нове Русије. Дани његова боравка у Русији били су за њега откровење новога чуда. Ромен Ролан презире стару изгладњелу Европу и њену буржоазију, која се утиче фашизму, т. |. диктатури колективнога и етатизму,