Nova Evropa

пише: »Ме пе ебо!« —, док лозинка која доминира, управо врховна заповест за све и свакога, исписана свуда по целој земљи, гласи: »Стедеге, ођеајге, сотђа«ћеге!«... На фасади Палаца Реала у Венецији, између Старих и Нових Прокурација на Пјаци Светога Марка, у тој најсјајнијој дворани на свету, — прекопута од победничких брончаних коња из Александрије, који кад се помичу пропадају царства, написана је увеличаним словима рукописа Мусолинијева, с власторучним потписом, изрека: »Версаљски Мир донео нам је трулу победу, — сва срећа да ћемо пуну знати извојевати својом руком«. А масе у делирију дефилују под заставама и симболима, певајући Ђовинецу и друге родољубиве песме, наизменце са погрдним и подругљивим стиховима на рачун Негуса и његових расова, Енглеза и Лиге Народа. И као рефрен, стално и са сто страна, одјекује: Дуче, Дуче, Дуче!... Сваки талијански крај, и сваки талијански град, исказује своје ратоборно — или мирољубиво! расположење на свој начин, у Венецији и у Милану снажније, у Фиренци и уопће у Тоскани умереније и уздржљивије, у Риму с више реда и система него у бучноме Напуљу. Омладина води, — она је сва за Вођу; томе је уче још од малих ногу. ИМ старији доказују, где су на окупу и пред другима, да је једини Дуче могао подићи дух и разбуктати веру у масама, те их оспособити за велике напоре и подвиге; и они који су га с почетка осуђивали и дочекали с неповерењем, сада признају да су се преварили: има, кажу, и сад још до тридесет по сто онога што не ваља и што је за критиковање, али — шта је то спрам свега осталог што је позитивно! Само међу пријатељима или код куће, између четири зида, и да их деца не чују, врте главом и питају се: »Откуд му пара, и ко ће то све — на крају крајева — платити»« —, и исказују бојазан од Енглеза, које »ипак није требало у толикој мери изазивати и вређати«, јер — зна се — Енглези су спори али достижни ... При свем том, и све у свему, углед Вође, након победе у Етијопији, силно је порастао и положај му је учвршћен у данашњој Италији, и био би слеп код очију сваки политичар који то не види и с тим не рачуна. Осим тога, треба видети и признати, шта је материјално урађено и уређено за четрнаест година фашистичке владавине: оне државне и полудржавне установе, оне јавне грађевине, оне цесте и аутостраде, оне исушене ритове и нове насеобине! За све то, бесумње, лавји део заслуге иде Вођу. И што је надасве важно, ни Дуче ни његове »црне кошуље« не наступају данас више ни издалека онако бахато и насртљиво као на почетку; они се додуше још увек издашно служе рекламом и живом речју, насиљем и готовим чином, али су очигледно сталоженији, и обазривији, и не ударају више тако често песницом о сто

156

! | !