Nova iskra

али н>ој још никада није рекао окорне речи — нека га, нека се нада, докле само може, — ја му то нећу одати." Она наслони главу на обе руке и гледаше преда се. ГБему паде на ум бајка његове матере. „Бриго, бриго", шаптао је за се. „Шта велиш ?" упита га она и погледа га великим очима, жељним утехе. „Ништа", одговори он са жалосним осмехом, „камп да ти могу помоћи." „А ко би то могао ?" „Па можда бих ипак могао", рече он, „требало је само некога, коме ћеш се изјадати. Па с тобом и није тако зло, како ти изгледа — до душе и' тебе је благословила брига. —" „Шта то значи ?" упита она. И он јој исприча почетак оне бајке, у колико је био запамтио. „А како се човек избав.ља- тога благослова ?" упита она затим. „Не знам", одговори он, „мати ми никада није хтела испричати краја. А и не верујем да има избављења. Људи као што смо ми, морају се добровољно одрећи среће, и ма колико им она била близу, они је не виде — увек им се испречи што жалосно. Једино тто им је дано, јесте да бде над срећом других и да се старају да им је што боље." „Али и ја бих хтела да сам мало срећна", рече она, подигавши очи према њему поверљиво. „Камо да сам ја тако срећан као што си ти", одговори он. „Да ме само није увек страх", жаљаше се она. „Страх — с њим се морам спријатељити — њега сам имао вазда, а када нисам знао зашто ? измислио сам брзо какав повод. Али није то баш тако страшно, — да човек нема страха, не би ни знао зашто живи. — Али размисли само, како задовољна ти можеш бити : око тебе све су весела лица, мати ти се осећа срећна, успркос свему боловању — је ли да је тако ?" „Тако је, хвала Богу", рече она, „она и не слути колико јој је рђаво." „Ето, видиш ли ! — А и отац то не слути ; њих не тишти брига, они се воле, а воле и тебе, међу вама нема зле речи—■ а када мати једном склопи очи, склопиће их можда у осмеху и моћи ће рећи : баш сам увек била срећна! — Реци ми — можеш ли више тражити ?" „Али она не сме умрети !" викну Јелисавета. „А што не?" упита он, „зар је смрт тако опака?" „За њу није — али јс за мене." „Не сме човек ту никада помислити на себе", одговори он, стискајући уснице, „ваља гледати, како ће се изићи на крај. — — Смрт је опака само онда, ако се целога века чекало на срећу, а није дошла. Човеку мора да је тада као да се гладан диже са пуие триезе, а ја не бих желео да то мора осећати ико кога волим. Бидиш, и ја имам матер, — и она је желела да буде једном срећна, па и сада би то хтела, те још како, — ја сам једини који би је могао ослободити бриге, али то нисам у стању. Шта мислиш како ми то мора бити ? Гледам како стари у бризи и невољи. . . могу да избројим боре на љену челу и њеним образима ... уста јој упадају, а брада испада . .. одавпо већ више не говори гласне речи, ћутљивија је из дана у дап . . . и тако ћутљива она ће једнога дана умрети ... а ја ћу стајати поред ње, па ћу рећи: ти си крив томе, ти јој ииси могао приредити ни један једини дан среће." „Јадни човече", шапуташе она, „зар ти никако не могу помоћи ?" „Нико ми не може помоћи — докле отац —" он застаде, уплашен током својих рођених мисли. Обоје заћуташе. — Дуго су седели непомично, налактивши двадесетогодишње главе брижно на руке. Ју-

тарња румен обасу сребрнасто њихову косу, коју је благи пољски ваздух покретао, играјући се с њиме. IIVI онда пређе преко њих сенка од облака. Обоје се затресоше. Учини им се као да је она жалосна вила, коју су називали „Брига", раширила изнад њих своја мрачна крила. „Хоћу да идем кући", рече она, дижући се. „С Богом пошла", одговори он свечано. Она му ухвати обе руке. ,,Хвала ти", рече тихо, „нашао си ми се врло, врло лепо." „ГГа ако № опет устребам —" „Доћи ћу ти да ти звиждим", одговори она смејући се. Па се расташе. Као у сну корачао је Павле кроз мрачну шуму. Смреке су тихо шуштале ... по сивој маховини треперили су месечеви зраци. „Баш је чудновато", мислио је, „што ми сви поверавају свој јад", па из тога изведе да је од свих најсрећнији. „Или најнесрећнији", додаде 'замишљено, али се затим тајанствено насмеја и баци капу у вис. Када изиђе на чисту рудину, опази како испред њега пролетоше две сенке, па ишчезоше у магловитој даљини. Одмах затим опет чу како нешто прска у џбуну смреке. Брзо се окрете и виде две друге сенке, које иза једнога џбуна падоше на земљу. „Изгледа да је данас ожлвела сва рудина", шаптао је он, и додаде, смешећи се: „Па наравно , ивањска је ноћ." Наскоро затим вратише се рашчупане косе и зажарених образа и близнаке. Оне изјавише да им је свештеник до поноћи бацао карте. Оне ће скоро добити мужа. Кикоћући се, увукоше се у своју собу за спавање. XII. Стари Мајерхефер пливао је у срећи. Пристанак богатога Дугласа да узме учешћа у његову предузећу дао је намах необичнога полета његовим коцкањима. .Уши, које су му до сада биле неприступачне, почеше жељно слушати његова разлагања, а у гостионицама, у којима су га до сада дочекивали у пола подругљивим, у пола сажаљивим смешкањем, важио је сада као велики човек. „Половином свога имања хоће да узме учешћа", причао је он; „већ смо с Борзигом у Берлину ступили у преговоре, да нам испоручи потребне машине ; из Олденбурга поручили смо техничкога директора; а свакога нам дана стижу питања, по хсоју ћемо цену давати милион тресетних коцака." То је имало за. последицу да на њ наваљиваху да почне издавање акција. А када би се искупили око њега и молили га, да свакоме резервише толико и толико комада, испрсио би се надувено и говорио би, како ће оне јамачно остати у чврстим рукама. Код куће се бавио смишљањем шара на штампаним табацима хартије за преписку будуће фирме, а у свима џеповима звецкао је позајмљени новац. Прођоше четири недеље од оне ивањске ноћи, а стигоше из Хеленентала две позивнице, једна за господина Мајерхефера сина, а друга за младе даме. „На баштенску забаву", тако је писало на њима. „Аха, већ се отимају за нашу милост", узвикну он, „пацови миришу слапину." Павле оде са својом позивницом, исписаном Јелисаветином руком, иза пласта сена и проучаваше слова у потнуио) усамљености ваљда читав сахат. Затим се иопе у своју собу под кровом и стаде пред огледало.