Nova iskra

ВРОЛ 5.

Н 0 В А И С К V А

СТРАПА 153.

Нађе да му је брада обимом нарасла и да се само на образима још виђаху голишава места. „Добро ће бити", рече у нападу сујете, али када виде свој осмејак, зачуди се дубоким, жалосним борама, које се протезаху од очију поред носа све до углова од уста. „Боре чине човека интересним", тешио се. Од тога часа мислио је непрекидно, коју ли ће улогу играти на забави. — ГГред огледалом. се вежбао да се клања како вал,а,, разгледао је свакога јутра своје стајаће рухо и трудио се да похабаност свога капута умаљи премазивањем дрном бојом. Позивница произвела је у његову духу читав преврат. Она му се учини поздрав из обећане земље среће, К0 ЈУ Ј е > као Мојсије, дотле видео само из далека. И није му узалуд било двадесет година. Дан забаве доћо. Сестре су обукле своје молске хаљине и заделе тавне руже у косу. Скакутале су испред огледала и питале се: „Јесам ли лепа ?" — И ма да су питаље радо потвр!)ивале, ипак су једва слутиле, како су биле лепе. — Мати је седела у углу, гледала их и смешила се. Павле је заплашено трчао тамо амо, — чудећи се у себи, што такав весео догађај може човеку задати толики страх. — У последњем часу научио је свакојаких лепих говора, које је мислио држати на забави. 0 људском благостању, о вађењу тресета и о Хајновој Ењизи песама. Ваљало је да свет види како он уме да се љубазно забавља са дамама. Отворене двоколице, остатак прошлога сјаја, одвезоше њега и сестре на забаву. Мислили су се вратити пешке. — Када приспеше, опази преко ограде од градине кроз жбуње отворене хаљине и зачу кикот веселих женских гласова. Нзегово се неугодно расположење тиме знатно увећа. На веранди дочека их господин Дуглас с веселим осмехом. Он уштину сестре у образе, потапша њега по рамену, па рече: „Дакле, млади витеже, данас ћемо зарадити оструге." Павле је окретао капу у руци и поче се просто душно смејати, на што му самом би врло криво. „А сада хајдемо дамама!" викну господин Дуглас, узе сестре испод руке, а он је морао поћи за љима. Кикот се све више и више приближавао — умешаше се и мушки гласови — обузе га осећај као да га воде еа губилиште. Па му онда паде на очи као вео — неразговетж® епази пуно страних лица, која су га гледала кроз облаке. — Паде му на ум беседа о вађењу тресета, али се њоме у овом тренутку није могао користити. Затим назре кроз маглу Јелисаветино лице. Имала је брош са плавим драгим камењем и смешила се љубазно на њога. Успркос осмеху никада му се није учиггила тако туђа као у томе тренутку. „Господин Павле МајерхеФер, мој друг из младости", рече опа, узевпш га за руку и поведе га уоколо. Он се поклони на све стране, а у њему се створи неодређен осећај, као да се чини смешним. „Е — ето и мога узорнога сина", викну весели глас њена брата од тетке, а све се даме церекаху. Затим му рекоше да седне и пружише му гаољу каве. „Мамица је мало прилегла", дошану му ЈеЛисавета, „није јој добро данас." „Тако", рече он и насмеши се глупо. Брат Леон скупио је око себе круг младих дама и причатне им причу о неком младом референту, који је толико волео слаткише, да се претворио у главу шећера, гледајући у фишек слаткиша, које није могао добити. А друштво хтеде препући од смеха.

„Да умеш и ти да причаш такве приче", помисли Павле, и пошто се ничем бољем не досети, стаде јести колач за колачем. Оестре одмах опколише нека туђа млада господа, којима су се дрско смејале у очи и давале врло отворене одговоре. Сестре му се намах учинише као бића из виших светова. „Сада ћемо да играмо лепу игру, госпођице", рече Леон, пребацивши колено преко колена и затуривши се немарно у столици. Игра се зове „корпе". Даме се шетају свака за се, а тако исто и господа. Господин пита даму коју сретне: „Ев1 се цие ^оиз ш' агтег ?" (Да ли ме волите ?), а дама или одговара: „Је уоиз аЛоге" (Ја Вас обожавам) и постаје његова госпођа, или му ћутећи даје корпу. — Ко добије највише корпа, добиће шилЈату капу коју мора да носи све вече." Даме изјавише да је игра врло весела, и сви се подигоше да одмах почну. И Павле се диже, ма да би му било најмилије да остане у мрачном углу. „Како ли се каже та туђа реч ?" питао се у себи; питао би кога господина, али се стидео да призна своје незнање и да тако брука сестре. Јелисавета била је отишла с осталим девојкама, а њој би се најрадије поверио. И тако пође снужден за другима, али када спази прву даму да му иде на сусрет, обузе га толики страх, да брзо удари у страну и да се сакри иза најгушћега жбуна. Ту је било мало праве дивљине, као усред шуме. Коприве и папрат подигсше своја витка стабла, а непријатна млечика отимаше се о превласт са широколистим чичком. У овој гужви лишћа чучну, налакти се на колена и размишљаше. Дакле то зову л.уди забављати се? Добро је гато је и то видео, али му се није допало. Код куће је свакојако било лепгае — а уз то, ко зна, да ли су девојке на време свргаиле плевљење ? ... да није тресет сувише влажан наслаган у гомиле ? . . . Код куће је било толико послова, а он је тумарао и пристајао на глупе игре, као будала... Да није било Јелисавете . . . али да, каква му је била корист од ње ? . .. Како се смешила њему, тако се смепшла свакоме, а када је тек Леон почињао своје гаале ... па како је био дрзак, како је свима ласкао ! 0, свет је покварен, а притворни су сви, сви ! Он чу како га вичу по стазама, али" се јотп бол.е саби у своје скровшпте. Овде је бар био сачуван од подсмеха. — Ужасна запара притисла је ваздух — дрем.љиво зујећи милели су бумбари по земл.и — холуја је била на домаку. „Све ми је једно", мислио је Павле, „немам шта да изгубим, а — зимњу сам раж увезао." На пољу на.ста тишина — из даљине зачу се звечање стаклених тањира и лажичица, а с времена на време мешало се у то загушено смејање. Павле обустави дах. Што се дуже бавио у своме скровишту, све му је било теже око срца — напослетку му се учини да је ђаче које се крије од казне учител,еве. Мирис рагаирених биљака би све јачи и несноснији, непријатан задах подиже се из влажне земље - као л,ута магла подиже се пред његовим очима. — Челичноплави облаци уздизаху се на небу, из дал.ине поче тутњити грмљавина. „И то зову забава", мислио је Павле. У гранчицама наста шушањ. Тешке кишне капљице падаху на лигаће, и сада се Павле извуче из скровишта свога, плагаљиво као кривац. Грохотан смех дочека га са веранде. „Ето Августа", витсну један од господе тихо. Овај је био у Берлину и видео је циркус; а други прис-тадоше. „Поштована господо", узвикну Леон, ттењући се иа столицу, „овај узорни син, ттазван Павле Мајерхефор, из-