Nova iskra

У овом правцу нсмадошо успеха ни други умстиици. Задаци првих уметника овс школе били су понајвише хумористични. У њиховим сликама нема ни трага оног трагичпог или меланхоличног бола који је, под притиском сољачкога ропства, (крепосно право), обухватио целу Русију. Ва овим хумористичарима долазе доктринари. Ооцијалистички тендеициозни правац, који у Јевропи дође на место оптимистичпог, апегдотног, — нашао је у Русији веома захвално зомљиште. Ступање на престо давно омиљеног и жељеног Александра II, „Вемаљског Анђела", ослободило је Русију тешкога притиска; лакше се дисало, јер по целој држави подухну пријатна свожина. Сликарство такође треба да на људе утиче васпитно, да заједно с њима води велику борбу, да проповеда и да учи. Оно јо дужно да но ласка осећајпма, него да служи вишим циљевима прогреса који ће оплеменити овај свет. Омешни и шаљиви карактер нређашњих слика нагло нрелази у мелаихолични. Јавило се разумно тондонциозно сликарство, али под утицајем таквих идеја пострадала је техничка, специјална страна сликарства. Тробало је само имати хуману идеју, изразити жучна нребацивања и страшне жалбе, изнети нове доказе о бедном сељачком положају, о злоупотребама власти, народном пијанству и пломићској покварености, — и већ је била готова, репутација и за велнког слободњака и за гепијалног сликара. Леров јо најинтересантнији од свих ових протестаната. Не за то што би његов таленат био већи од осталих, него што је први он отворио паљбу и што је увек своје мисли најоштрије подвлачио. У својим првим сликама, што их је изложио 1858. год.: „Долазак срескога начелника" и „Први чин" — напао је чииовнике. Доцније су то почасно место добили сеоски свештеници. Као најтипскија од ових његових слика тога времена може се цитирати веома популарна слика „Ерстопоше". — 1865. г. израдио јо једну од најбољих: „Сеоски погреб". Бедна удовица, опустивши главу, седи на сиромашким саоницама, прислоњена леђима на мртвачки сандук свога мужа; иза ње су двоје дечице: дремљив малиша, увијен у очев кожух, и његова тугом уморона и уплакана сестра. Изузимајући једну овчарку, никог другог нема у спроводу. — У „Сеоској проповоди" нредстављен је дебели спахија како спава у цркви; његова жена употребила је ову згодну прилику, те шапуће са својим „обожаваоцем". Иза њих је лакај који ударцима ноге и погрдним речима задржава сољаке иа присто.јном растојању. — „Утопљеница" представља епилог једне трагедије, а „Долазак гувернанте" иочетак не баш ретке драме: сирота, лепушкаста девојка, тек што је дошла у стан своје нове господе, осећа на себи похотљиве погледе домаћинове. Перов се издваја од многих својих савременика највише својом пародном основом и што износи само оно нгго је у души његовој а не кити се туђим перјем. Он је човек који је доста којечега проживео, па за то можо и другима да покаже и новог и оригиналног. Кичица у његовим рукама претвара се у лекарску сонду коју је дубоко зарио у болесна места свога народа. Он је према своме народу као мати према своме детету. Мати употребљава и најоштрија средства, али и загрљаје са пољупцима, —

управо као и Перов који и поштује и чува свој иарод, али кад је потребно и за срце га уједо силом своје сатире. Он нредставља и неумитног судију и лекара који препоручује ове лекове: враћање природи, правичност, истину и саиатњу. Његови хумани циљеви заслужују највећу захвалност; али његово слике не пружају и уметничко задовољство: у њима је учитељ потиснуо уметника. Иста ова оцеиа вреди и за његове савременике Пукирјова, Корзухина и Прјанишњикова па и за њихове наследнике Савицког и Лемоха. Као на.јпознатији уметнкк овога правца јавио со „аностол мира" — Василије Верешчагин. Још се и данас прича о Верешчагиновој изложби код Крола у Берлину (1882. г.). Слике нису биле изложене на дневној светлости него нод сјајем електричких светиљки. Иза драперија била је сакривена оргуља из које су извођене војничке песме уз тиху пратњу читавога хора. Оала је била украшена индијским и тибетским ћилимима, најразличнијим оружјем, идолима и иконама, музичарским инструментима. јеленским роговима, медвеђим крзнима и напуњепим индијским орловима. У овако укра-

"'■'К, '

, & ■>-

" * ,. № ' •■

1 1 ' , .1 >1 -А • * Ј* Ј* • *

. V

Левитан

после кише

шеној сали дочекивао је посетиоце сам уметник, човек црне браде, веома сличан каквом кавкаском ратнику. И ако је у то време Верешчагин био још млад, ипак је у'свомо животу имао великог искуства. По изласку из Жеромове школе у Паризу, придружио се КауФмановој експедицији у Самарканд. Хоршелт, са којим се познао на кавкаском ратишту, доведе га 1870. г. г у јМинхен. Када је 1877. г. плануо руско-турски рат, пратио је руску војску, па је и активно суделовао у појединим борбама. Био је на Шипки (види слику „На шишш је мир", 17. бр. „Нове Искре" за 1899. г. — ^Р-), прешао је са Гурком Балкан, присуствовао заузећу Плевне и био секретар гонерала Окобељева за време СанстеФанских преговора о миру. Пирамида од лубања, „посвећена свима победиоцима из прошлости, садашњости и будућности", била је као поговор низу изложених слика од којих се човеку коса јежила. Овде на напуштеном бојишту лежи заборављени рањеник над којим кружи јато гладних гавранова а његов батаљон ишчезава тамо у даљини. Онде емир самаркандски сгоји удубљен у пријатно посматрање гомиле одсечених глава пред његовим ногама. Онде поп проседих власи