Pokret

354

покРЕТ

Молштва от нежиша

Нежите, начелниче недугом, изиди от раба божја (име рек) от врха, от главе, от темена, от чела, от озију, от носа, от ушију, от шие, от рамен, от плешту, от руку, от прст, от нокт, от прси, от срца, от плук, от стр, от чрјев, от ребр, от гедји, от бедр, от колјену, ст голјени, от глежи, от плесну, изиди ог костји, от жил и от крвји и от свјех сстав внутријих— Христос те изгонит и свети врачеве всегда и присно и во вјеки вјеком, амин.

Молштва од урока, урочице и поганице

Господу помолим се.

Господи помилуј раба твоего (име рек).

Иђаше урок и урочица в чрвених ризах, чељусти развративша и похабајушта; и срјете их Господ Бог и рече им: гдје идеш, зли уроче, са урочицејуг Рече јему урок: гредемо ва мир управ на дјети, отргнути младенца от сецу матерну, отргнути мужа с коња; сврћи ратара от волов, оровити ниву, исушити виноград и вино стјети, и ловцем сјети завезати, да не ловет. Рече јему Господ Бог: аз јесм Исус Назарјанин, да свргох ли те сам с небес, зли уроче, да појдеш вгору пустују, идеже чловјеци не живут, и Бог једин не призирает; изиди, погана поганице,

от раба божија (име рек), от дому јего и от скота јегом от всакаго живота јего и стенанија јего васегда, ниње и присно и вјеки вјеков, амин.

Иђаше погана поганица, и сретоше је свјети врачеви Козма и Дамјан, и рекоше јој: „гдје идеш, погана» Идем тамо уљести у томе вашеку рабу у кости у главу. Рекоше јој свети врачеви Козма и Дамјан: врати се натраг, погана поганице, студена студенице и сметена сметенице; уклони се от раба божија (име рек) и отиди в гору пустују, гдје звона не звони, Бог сам назирајет на раба божија (име рек); иди, погана поганице, у јелен рок и у овни рог; ако ли нећеш, да си проклета како каматник, и како прељубоделац, а Господ Бог да исцјелит раба божија (име рек), амин, амин, амин.

Свети Михаиле архангеле, свети апостоли, Петре и Павле, светителју отче Николаје, путниче, и вси свети Христови угодници, помозите рабу божију (име рек) амин.

Сија света имена да су на помоћ рабу божију (име рек). Господи, ти му потљи Аврамово гостолјубије, Јовово богатство, Самсонову јакост, Јосифову лјепоту, Авесаломове косе, Давидову кротост, Соломонову премудрост; все да је на помоћ рабу божију (име рек) амин.

Растко Петровић

ВИДОВДАН

За нас, за Србе, он је везан за један одређен датум и један историјски догађај: за несретну Косовску битку, — премда је несумњиво да се његова сенка црнила у души нашег народа и пре, и независно, од Косовске катастрофе и погибије „цара честитога“; за остали свет, бар за данашње генерације које преживеше рат, он је само кобни дан сарајевског атентата, — дакле, догађаја који је, у представи маса, изазвао потрес какав не памти Европа. Узалудно је доказивати, да је та представа нетачна:

да је светски рат имао много, много дубље узроке, и да се он не би дао избећи јеве и да аустријски ерцхерцог са својом полузаконитом а полунезаконитом женом вије кренуо на онај фатални пут у Босну! јер људи имају потребу, да траже почешак догађајима и морају да га нађу. Такав „почетак“ јем убиство Франца Фердинанда.

Гледан у комплексу догађаја с којима је повезан, сарајевски атентат испада као сарказам неког Усуда који је хтео да се наруга људима и да им делом докаже, како су према детерминизму Историје бесциљни њихови напори.

Шта је била политичка мисао-водиља атента-

тора 2 У колико се уопште може говорити о таквој

мисли у једном потхвату који су предузели младићи испод 20 година, дакле скоро деца, и који је изведен само благодарећи невероватном сплету случајности — мисао је била ово: сукоб који се предвиђао и који је сматран неизбежним, треба одгодити да би се добило времена. Знало се, да аустријски Престолонаследник са својом генералском и клерикалском кликом смера да искористи моменат изнурености и неспремности Србије, — да га искористи на тај начин, што ће сломити „српски Пијемонт“ пре него што овај успе да расточеној Двојној Монархији зада смртни ударац. Овог злосретног ч0века изгледа да су стално, као бесови оне бесомучнике из Св. Писма, мучиле идеје о превентивном рату. Чим је дошао до утицаја на ток државних послова, — он мисли на рат. Прво његово дело беху „комбиновани маневри“ у Далмацији, 1906. године (дотле се једва и примећивао у „часној помрчини“ осталих ерцхерцога, а примећивао се само испадима:

тако, на пример, кад је дао свој благослов Католичком Збору, који је тражио да се поново покрене „римско питање“, то јест да се обнови Папина држава, или кад је објавио, да покрет против Католичке Цркве значи покрет против Аустрије !). Ти маневри значили су опит рата са, тада савезничком, Италијом. Последњи чин његов, који ће га одвући у пропаст, били су опет маневри: експерименат рата, офансивног против Србије, дефансивног према Црној Гори. Између та два датума, дакле, у року од осам година, он је хтео превентивни рат: 1908, против Србије; 1911. против Италије (кад се ова запетљала у Либији); 1913. опет против Србије; 1914, опет. И у све те своје црне планове, он је улазио не са хладном памећу Хабсбурга, већ — то се осећало — са жестином и нерасудношћу гневна човека. Међутим, ако је величина некадашње Османове династи:е била у горостасној величини њених представника, који су се скоро без прекида низали кроз пуна три века, од Османа до Сулејмана Величанственог, — за Хабзбуршку кућу може се рећи обрнуто: да јој је снага била у безличности и неприметности њених чланова. Њени безбројни и безбојни Фердинанди само се по редном броју разликују један од другога: од родоначелника Рудолфа Хабсбуршког, који је издигнут на престо зато што су га моћни династи Немачког Царства сматрали сувише незнатним да би им могао бити опасан, па до бедног Карла, који је својом неозбиљношћу и од трагедије свога Дома успео да начини оперету, — дакле, од тринаестог до двадесетог века, ни једне видне фигуре ! Као владари, Хабзбурговци су само један точак у машинерији бирократије. Што је код њих људско, то је разум, само разум, и ништа више. И то не разум неког ванредног талента, него разум просечни, разум бирократије, разум, дакле и борнириност, надлештва. И не смета ако тај разум кадгод падне и испод просечности! Кризу изазвану Француском револуцијом и Наполеоновим ратовима, Аустрија је издржала под владавином цара Франца, који је и по оцени најсервилнијих дворјана био дечије памети. А ни његовом наследнику, Фердинанду „Благом“, ноторна имбецил-

ност није сметала да остане на престолу преко три-