Pokret

покрет 355

наест година! Напротив, у опасност држава је дошла кад се са Јосифом П. јавио владалац који је имао нешто од фантазије и воље живог човека и који је покушавао да спроводи реформе. Али та царева активност изазвала је толике потресе, да је најзад и он сам, пред смрт, морао увидети и признати шкод"љивост својих добрих намера. Јер, заиста, Аустрија је била тако неприродна једна држава, да су јо] активни идолопоклоници — било је и таквих! — шкодили колико и непријатељи. Зато је најбољи, управо идеалан, њен владар био покојни Франц Јозеф. Његов владарски програм да се укратко формулисати једном рези: ништа! Па на то се у истини своди и његова девиза која је гласила: ушпбиз шти5! то јест „сложним силама“, а која је имала да значи: сложити све опречне силе тако да се међу собом поништавају, — што је у пракси и било. И то ништа Франц Јозеф је носио с достојанством, пи! Уатде, преко шездесет година. Никад нека изразита личност, он се годинама толико сасушио, да се најзад претворио у — генералску униформу са „бакенбартима“. Али само таквог владара, ту униформу место владара, сасушена и спарложена Аустрија могла је поднети, а да се, као грумен скоцане земље, не распадне у прашину. Но судбина је хтела друкчије: Франц Фердинанд, као што је речено, није био сличан никаквом ни Францу, ни Фердинанду, ни Јозефу, ни Карлу, ни Леополду из сиве војске својих предака. Од њих, он је наследио само њихову аморалност и

имао неке авантуристичке црте и да је волео авантуристичке потезе. У том је сличан био свом пријатељу Виљему (који је хохенцолернску династију карикирао на свој начин). Али Хабсбург и авантуре — такве парадоксе ни живот не може да измири. Шта би било, да је тај закаснели противник Реформације којим случајем преживео Видовдан 19142 Изван сваке је сумње, да би његова задрта тврдоглавост и неприлагодљивост донела лом у самим границама Хабсбуршке монархије и да би његови наследници тешко ишта наследили од вечно „наследних земаља“... Могућно је, да би баш он највише убрзао слом, да би дакле, несвесно, ишао циљу коме су атентатори мислили да свесно иду, кад су се решили да га уклоне са света.

Али његовим плановима и смеровима учинио је крај куршум Принципов. Но атентат је успео само у колико долази у обзир непосредни циљ атентатора: убиством Франца Фердинанда нестало је његове личности из политичког живота, али да ли је тај успех ишта користио и оној политичкој мисли која је атентаторе водилаг Као што је речено, они су веровали, да ће својим очајничким чином заклониши Србију, да ће јој омогућити да добије даха и да се спреми за крвави обрачун са својим северним суседом: то је имао бити, да га тако назовемо, политичко-практични резултат атентата, према замисли и

очекивању људи који су у ову језиву работу зага-

зили свесно, са јасним циљем пред очима. Догодило

Београд у грађењу, 1923: Поснкареова улица

њихову интелектуалну просечност; али није имао оне њихове подобности која им је омогућивала да се лично збришу пред интересима своје куће. Он је био немогућан Хасбург већ тим што је био човек страсти и импулса; сем тога, имао је и нека мутна маштања, неке мрачне идеале, од прилике онакве какве је недавно, приликом своје посете у Риму, изложио шпањолски Краљ Алфонс пред Папом, а који су својом несавременошћу забезекнули и у незгоду довели и самог Светог Оца и Ватикан! Невероватно, али факат је да је овај хабсбуршки принц

се, међутим, противно: место да одложи сукоб, атентат га је убрзао, и место да Србију заклони, он ју је, и ако невину, опасно компромитовао пред јавношћу Европе. Биће да је истина оно што је тврдио покојни Либкнехт, још 1916. године, у немачком Рајхстагу: да су војни кругови у Берлину, који су на рат већ били решени, на вест о погибији у Сарајеву, обезумили од радости. Заиста, догађај је био врло згодан, да се из њега, са нешто вештине и добре воље, исконструише повод за рат. Наравно, нашао

би се такав повод и без атентата, али тешко да би