Pokret

204

покрет

мама, тата» — прекину га девојчица и обгрли младићев врат.

— Дабогме, и лутку је имала! — прихвати Димитрије који већ није знао о чему би даље причао. — Две лутке је имала, — настави он, одушевљено прихватајући тему, — три лутке, праве лепотице, умеле су потпуно да говоре, а становале су у једном дворцу од кристала, на обали једног малог базена по коме су цветали бели водени љиљани и пловили лабудови, који нису били већи од малог пилета. Једнога дана дође један млади принц на обалу да лови и док је он јашући на виливом коњицу долазио кроз шевар, из дворца изађе најмлађа лутка — кнегиња и пође на језеро да се окупа, јер је тог дана бала страшна врућина. Тек је она ушла у воду и почела да плива и да се игра са лабудовима... — Па лутка не сме да се купа! — узвикну девојчица, ширећи очице. — Мојој је Милки отпао и нос и уши, што сам је окупала, и сва се избрисала. Димитрије се за тренутак збуни, чак и подрвене, а онда почне да се извињава:

— Видиш, тако је! Боже мој, ја сам сасвим заборавио... да ти кажем. Та лутка је била једног мађионичара, а он је правио и такве лутке, што могу да се купају. Дакле, тај мађионичар имао је кућу сву црну, а на великом огњишту горела му је стално црвена ватра, а поред ватре спавала је једна сасвим црна мачка. Једнога дана... — и он стаде ватрено да описује кабинет старога Копелијуса. Говорио је можда мало и без смисла, али одушевљено, 0 свим оним луткама, приказама, утварама, мешајући са тим неке принчеве, аждаје, кристалне дворове и масу других ствари неопходних за једну лепу причу.

Девојчица је у почетку пажљиво слушала, затим јој трепавице отежаше и тек с времена на време постављаше по какво питање, а затим заспа, остављајући полуотворена усташца.

На спољним вратима се зачуше ударци звекира, затим се неко поче пењати степеницама и гласови испунише празан коридор. То је долазио доктор. Био је мрзовољан, „накострешених црних обрва, мало искривљен на једну страну, козије брадице, утегнут у црно листерско одело. Малу узе газдарица и однесе у своју собу. Доктор седе и прво поче превртати неку књигу, коју нађе на сточићу крај кревета. Затим и не гледајући у бо: лесницу :

— М-да, изволите показати ту вашу ногу, ја немам времена за бацање. — И оставивши књигу на сточић он узе један минијатурни рам, са сличи: цом једног господина сликаног у ходу, и поче га загледати, не престајући да мумла: — И зашто да сломијете ногуг Само другоме да задајете посао. Све то само лети, а под ноге и не гледа, м — да! Је ли оваг... Аха! — он летимице погледа у ногу коју му госпођа показа, дивну ногу која се откривала до колена, јако деформисана и црвена око чланка. — Аха! Затим се врати на питање које га је интересовало, т. ј. на сличицу у раму: — Је ли овајр..

— Мој покојни муж, — једва одговори госпођа. — Аха! „Сломијено, сломијено!“ Читава узбуна по ноћи! Глупост... Може ли се овде добити... — Он поче да набраја шта му је све потребнв, хо-

дећи поред зидова и мрачно посматрајућн неке потамнеле од старости енглеске пејзаже.

Димитрије изађе да набави захтеване ствари. Тек што се врата затворише за њим, доктор приђе кревету: -

— А ко вам је овајр

Госпођа се збуни. Румен облије још више њене и онако зажарене образе. Шта је могла одговорити»

— Аха, — рече мрачно доктор приметивши њену забуну и поново узе књигу и поче је прелиставати. У соби завлада мучна тишина.

Димитрије донесе ствари. Доктор одбаци књигу и приступи послу. Он поче притискати оток својим крупним и хладним прстима, мрмљајући да се једва разумевало :

— Шта се трзате» Глупост. М-да! Чак вам није ни ишчашена, а не сломијена... зглоб је на свом

месту... Чекајте! — Затим већ сасвим љуто: — Не крећите се толико ! — Боли, — прошапта госпођа.

Димитрије седе на крај кревета и ухвати је за руке:

— Све ће бити добро... Будите мирни,

Она грчевито стеже његове руке и пусти доктору да гњечи колико хоће њену јадну ногу.

— Седите! — заповеди доктор.

Она покуша, али не могаде дуго издржати и би принуђена да се наслони на Димитрија. Неколико праменова косе дотакоше га по лицу. Затим га запахну влажан мирис цвећа. Прође га стрепња. Под руком је осећао кроз клизаву тканину меко и топло тело. У то госпођа врисне и својим ознојеним длановима и прстима још чвршће стеже младићеву руку. Очи јој беху широм отворене и пуне суза.

— Добро, добро. Знамо да умете врискати. Није ово ништа. Глупост! Чим вам оток спласне моћи ћете летети колико вам је воља. Бурове облоге, ништа више. На два сата, на сат. Зглавак није повређен. Мало запаљење меса. Полите ме, — обрати се грубо Димитрију.

Кад пође, Димитрије му пружи сто динара. Доктор погледа у банкноте, па у младића. Обрве му се још више накострешише.

— Глупост! — викну наљућен, — сто динара! Као да новац расте на дрвећу. Какви: сте то расипници. — Он одвоји за себе педесет динара, а остало тресну на сто. — Расипници! — Затим фркћући од љугине оде без збогом, залупивши за собом врата. – У соби је била запара помешана са тешким мирисом од разних парфима и влажног испарења леандера у вази. Кроз чврсто склопљене прозорске капке није могао да продре свеж ноћни поветарац, али се зато чуо улични жубор, онај шум који долази од великог мноштва које повлачи ногама по плочнику, које се смеје, задиркује, разговара, од оног мноштва што се, збијено између високих и једнаких камених кућа Страдуна, креће равномерно између две градске капије, у сени Двора, Госпе, Св. Влаха и Догане. И преко све те хуке трешти музика пред „Опћинском Каваном“ и пискави тонови кларинета лете преко кровова преливених месечином, да се изгубе у тихим одјецима кроз узане, мрачне и стрме уличице на Пријеком. Димитрије отвори прозор (са свежим ваздухом који јурнуу