Pokret

покрет

207

постаје хладна. Очајавам. О свачему мислим. И једно јутро, после непроспаване ноћи, проведене крај једне лепе младе жене, болесне наравно, док се у мени сукобљавала два чуства, два осећања, да предаме излази нешшо ново, и да је то ново по мало недозвољено, јер моје срце није слободно, прилази Лена и смеши ми се. (сећам се као кривац ради њене доброте, јер ето, зар она није могла да буде љубоморна на ту младу жену и нисам ли ја биом сувише необазрив одлазећи тој жени, а не водећи рачуна о Лениним осећајима > Једна чињеница стоји: да ја нисам отишао тамо својевољно и да се 3а_ бављам, него из потребе и једног чисто човечног осећања да треба да се нађем на услузи и помогнем некоме, ко је у невољи. Истина постоји још једна чињеница на коју ја нисам обраћао пажњу, а то је, да сви не морају исто осећати као и ја, да ствар посматрана са другог гледишта не мора а и не може имати исти изглед, да Лена, поред све сагласности између нас, опет остаје Лена, дакле оно „друго гледиште“ и да њој ствар не изгледа тако наивна, као што је у ствари, полазећи од мога схватања. Грешка, неопростима грешка с моје стране, да у Лене није велико срце и љубав. Ти немаш појма колико сам морално ојачан изашао из ове кризе, са колико вере и оптимизма. Ја сам стај:о на граници пропасти. С једне стране замишљена хладноћа Ленина, љубомора и жеља за одмаздом, с друге стране појављује се (као од Провиђења послата) дивна млада жена која тражи моју помоћ. Колико је годило то мојој сујети, Владо! Седећи крај њене постеље, у оној соби презасићеној мирисима и запаром, пуној нечега путеног, помишљао сам на могућност... на могућност освете и неке гвантуре. Владо, мени пребацују да сам добар једино зато што не могу да будем друкчији. То је клевета! У тим тренутцима, док сам седео крај госпођине постеље и ње онако лако одевене, ја сам долазио до уверења да и у мени има и егоизма, и сујете, и љубоморе и свега оног осталог што је основа оног рђавијег у човеку. Није ми ничега недостајало па да будем и ја подаои „потпун“ чевек. Јер и ја могу бити зао, али нећу. Из тог сазнања да могу бити као и сви остали ја и црним своју доброту. Расуди, колико би њих пропустило да

оскористи једзу овакву прилику 2 Признајем да сам

говорио чудно, осећао још чудније, али ми сазнање није дало да скренем с пута. И једино захваљујући томе ја сам заташкао своје осветољубље и дочекао решење, које ме у овом тренутку чини срећним. — Сасвим тако. Код тебе је била криза, истину си рекао, али је код мене ствар стајала друкчије: бити или не бити; да или не; живот или праз-

нина. И сада још стојим у забуни, толико је решење ненадно и брзо дошло. Лијерка није обична девојка, Мићо, у то те уверавам. Њен унутрашњи живст је врло комплициран, она врло много мисли, неприступачна је лаком одушевљењу. Њена садашњост је тако нејасна као и прошлост од које не знам ништа више до то, да је волела некад некога скоро помамно. Тај неко (ја нисам ни мало сада љубоморан на њега) био је дубоко усађен у њену душу и требала га је преболети. Једном смо пролазили преко Бонинова, некако после вечере, под месечином, На каменој огради иза кога је понор, литице и море, приметих урезан крст. Упитах „Једна девојка, одговори, — због несрећне љубави, бацила се одавде

на хриди.“ Били смо застали код тог немог саучесника једне трагедије, тог простог каменог зида са обичним урезаним крстом, Доле у понору хучало је море и преливало испуцане пећине пеном. Изгледало је још дубље због месечине, која се разливала као млеко преко бескраја. Лајерка се нагло наже преко зида. „Како би то бизо лако!“ — узвикну. Ја је обгрлих више из сграха него из какве непоштене намере и узнемирено рекох отрзајући је од зида: „Што говорите глупости!“ — и не пустих руке са њеног стаса. Она се не отимаше и стајаше сасвим приљубљена уз мене. „Мислили сте, — упита милујући моје лице косом и дахом, — мислили сте да бих могла да се бацим» А зашто Таја бар нисам несрећна у љубави, као она.“ Ја сам сав дрхтао. Требало је нешто учинити јер је постајало глупо стајати у том положају и не учинити ништа, али се ја не могах у тренутку решити, а она се засмеја, изви, затим ме ухвати под руку и повуче за друштво које беше већ прилично измакло. А синоћ, управо ноћас, ја сам почео нагло да говорим. Љубав је врила у мени. Говорио сам, можда први путу своме животу, без смисла, без везе, без реда, не разумевајући ни сам себе, али то што сам говорио говорио сам ватрено, страсно, са одушевљењем, са пуно вере у то што говорим и моје одушевљење пређе и на њу. На она јамачно није разумевала, можда логички није ни слушала речи, већ само њихов звук. Била се узбудила. Ишли смо последњи између наказних маслинових дрвета, испред нас беше Лапад сав у најфантастичнијим сенкама и приказама и ја успех. Какве лепоте, какве ноћи! Једино што бих могао сада да радим, сећајући се њених великих кристалних очију испред мога лица, њевих топлих и влажних усница, њеног узнемиреног даха, то је да плачем, да плачем од среће!

И тада у један исти мах пријатељи се ухватише за руке и, гледајући се право у очи, рекоше:

— Ја те тако разумем!

Да ли су се разумели 2 Беше потпуно свануло. Ходником је пролазио хотелски слуга купећи испред врата ципеле и сав деликатан дискретно звиждукао песмицу, која је почињала:

Сепега! Садогпа, Зспуема Ја герпа

5е упог медеге Тпезје Т тапдо сапопа.

ХМ.

Тачно у одређени час у мали хотелски залив уплови дивна тркачка једрилица којом су управљали Антун и Рачић, Једрилица је тако стреловито јурила обали да се чинило да ће налетети на стене и раздробити се, али један колико смео и опасан толико и леп маневар са великим једром промени јој правац и она, јако нагнута на бок, рожући оштрим кљуном зеленкасту површину воде тихо пристаде уз кеј. Ови на обали запљескаше оду шевљено и почеше се убацивати у једрилицу онако исто спретно као што стари морнари, мало напити, ходе по суху, али кад дође ред на Олгу, она застрашено заврте главом. Е

= Не, — рече, — ја не смем. Боље би било да останем овде и да вас гледам.

Почеше да јој се ругају. Лена, која је већ била заузела место код кљуна, рече озбиљно.