Pokret

208

покрет

— Збиља, чекај. Треба да се пољубимо, јер ко зна хоћемо ли се живи вратити,

Ово све одушеви.

— Не буди луда — посаветова је ињен брат.

— Ма ке сињорина, не будите луди, није то ништа опасно! — и Рачић искочи на обалу и ухвативши је за руку, поче је приводити крају. — Видите, и море је сасвим мирно...

Пошто је још двапут вриснула, држећи грчевито Рачића за руку, Олга се најзад нашла у једрилици. Осетивши под собом клупу, на коју је скоро посадише, она се бојажљиво осмехну:

— Не треба да ми се смејете; мени је ово први пут у животу да се возим једрилицом, а онда.. онда ја не знам ни да пливам.

— Ћуркице, одговори јој брат, — па ко те тера да пливиш!

Једрилица поче полако да се удаљава од обале.

Било је суначно јулско по подне, али без припеке, јер је дувао широко. Један за другим, све тамо до хоризонта мало замућеног воденом прашином, дизали су се и спуштали у чудном реду и правилни плавкасти таласи, са метално сивим присјајем, једва мало закићени на врху сребрним пру гама. Острва, обрубљена чипкастом пеном и лаком измаглицом, подрхтавала су у јари, док је Град, режући својим гигантским зидовима пучину, личио на велику стародревну галију, која својим боковима одбацује запенушене таласе и крчи себи пут кроз узнемирени Јадран. Над водом су летали галебови, опијени сунцем, извијали се, пуштали пискаве гласове и беласали у треперавом ваздуху својим оквашеним перјем. МИ све то, — цела та слика старога Града, са плавом, оловном куполом Госпе над њим; са поцрнелим манастирским звони“ цима; са Минчетом свом у преливима златног и руменог; са Срђем, огромним голим и белим од сунца Срђем, прошараним овде-онде црнином чемпреса, како се руши и надроси над узнемирене градске кровове и димњаке који бојажљиво извирују иза окамењених бедема и кула, ту и тамо препуклих од старости; са бескрајним небом, плавим, кристално прозрачним, насмејаним, — све се то нагињало, кретало, дизало, спуштало, падало, исправљало, према томе како се једрилица нагињала, тонула у дубину, или клизећи се пела на гребен моћног таласа. Около је море кључало, ужад звиждала, катарка шкрипала, а у глави се вртело. Било је тако чудно, страшно и чаробно гледати те промењене улоге, ту морску птицу са широким белим крилима, како се причињава мирна онима који седе на њој, док се камени и засут сјајем гребен Срђа таласа, а звоници нагињу, то лево, то десно, као јарболи какве лађе, која се гуши у бури.

Седећи на крми, Рачић је певао неку приморску песмицу, раскалашну, пуну сунца и смеха. Непомичан и сасвим хладан према призору узнемиреног мора и Дубровника, свог у праху ражареног јулског сувца, Антун је ћБутећи маневрисао једрима. На лицу му је почивао одприлике онакав исти израз као што се да видети још код старих, опробаних морских вукова: презиран осмех, лако стиснуте трепавице, због одсјаја воде, хладнокрван покрет плећима и трупом, када се барка нагне толико на једну страну, да се велико једро дотакне својим доњим крајем површине запенушене воде.

Лена је скоро дрхтала од задовољства. Она

је волела ову вратоломну вожњу и уколико је једрилица правила опасније кругове и скокове, утголико је њено уживање расло. Ветар је липршао хаљинама, украсима и косом, фијукајући крај ушију, пена је прскала и квасила лица, пекла и сушила усне и све је мирисало свежином и сољу. И у сред

тог одушевљења Лена чу Димитријев глас:

— Како је ово дивно! Збиља, Лена, неочекивана сензација. Мало се, истина, човеку мути у глави, али,.. Осећаш се као откачен од земље, зар нег Видиш брегове, куле, звонике, дрвета, како су немоћна и како ти се клањају. Смешно! — З тим спуштајући глас да други не чују — Изгледаш управо божански у овом пејзажу. Мало си се за: руменила...

Лена га погледа, смаче раменима и окрете главу. Димитрије осети непријатност од те равно душвости и заћута. Али то потраја само тренутак. Сунце је избијало искре из таласа, Рачић је и даље певао, крв је била узнемирена пребрзом вожњом,

а њему се хтело говора и присности. — Да, Боже мој, ту скоро причао ми је један

стари господин једну врло занимљиву прачицу, —

поче опет Димитрије својим живим начином, предајући се сав причању, правећи широке гостове и добродушно се смејући. Очи су му се блистале, и уопште, цело му се лице сјало од одушевљења и доброте. — Живели тако чича и баба, дуго, врло дуго. Да. Али једног дана баба занеможе и почне умирати, Ни сам не знајући зашто, чича упита: „Умрећеш, а ја ћу остати да живим у сумњи. Реци ми, тако ти раја, реци ми, да ли си ме који пут преварила»“ „Да-Бог-да се у гробу онолико пута преврнула, — одговори она једва чујно — колико сам те пута у животу преварила.“ Чичу дирне овом хтеде да је уверава како он није ни сумњао у њену верност, како је он то тек онако запитао итд... али баба већ беше мртва. Прође неколико годин“; умре и чича. Са нестрпљењем, својственим само верним мужевима, пожури у рај да тражи бабу. Не нађе је. Оде у пакао. Ни тамо. Био је у недоумици. Најзад оде до Св. Петра. Разложи му своје узбуђење: обишао и рај ипакао, а бабе нема. Да. „Опро“ стите, — рећи ће Св. Петар, — има тако много мужева... Како се звастер“ Овај рече. „А, — узвикну узвишени вратар намештајући се боље у угодној клуб фотељи, мало одебљао у последње време, дакле ви сте муж... Ваша је жена овде код мене у канцеларији на служби, — и он показа лако ин сажаљиво на таваницу. А тамо, замислите, тамо се баба претворила у пропелер за хлађење и окреће се, окреће... и растерује несносну врућину. Нико се не насмеја. После кратке паузе Лена рече:

— Врло поучно, збиља. — Онда се окрете Вељку и ако је знала да и Димитрије има цигара: — Дајте ми једну цигару.

Димитрије се није умео снаћи. Он хтеде...

— Мени је мука! — узвикну Олга преплашено.

— Окрећи крају!

— Чекајте, чекајте! Гледајте у вис. Има ли когод какву корицу хлеба»

— Боже, држи те је!

_— Жаба! — доврши њен брат ову узбуну.

(Наставиће св.) Бранимир Ћосић