Policija

= 333 —

акт (без икаквог повода био један обичан каприц и д= је као такав неправилан. Можемо ићи још даље и потврдити, да би та неправилност била и незаконитост, само што се;

.

овом случају израз „незаконитост“ мора узети у његовом најширем смислу и под њим подразумевати повреду не самозаконских, већ и обичајних прописа, јер правило, по коме“ основи сваког административног акта мора биги неки 10800, правило је обичајно“'2). Зато смо горе рекли, да административна власт нема, и у случају да закон није фиксирао. поводе акта, дискреционарно право оцењивања њиховог постојања и према томе сада закључујемо, да се административни“ судови могу и том случају упуштати у испитивање постојања“ поводе, а да не изађу из оквира њихове напред споменуте надлежности, хоћемо да кажемо испитивања законитости '9)..

Ресултат би онда био, да ни у првом случају (када је“ закон фиксирао поводе акта), као ни у другом (када је закон“ преко повода акта прешао ћутећи) не може бити дискреционарног права административне власти с обзиром на оцењивање. постајања повода, јер је оно предмет законитости а не предмет: целисходности.

зла) Бареб Воппатд, у бглешци под 40. цитирани чланак, стр. 38“.

45) Ово је становиште француског Државног Савета, који испитује постојање повода и на тај начин контролише не само стварна већ. и правне заблуде које су могле бити почињене код оцењивања постојања повода од стране адманистративне власти, и то и онда када закон поводе акта није у ошите предвидео. Само што јудикатура франџуског државног Савета у овом погледу (која се појавила 1907) није још потпуна, јер се Државни Савет упушта у испитивање постојања повода у овом другом случају, т ј. када закон о поводима акта у опште не говори, само у случају, ако су поводи акта изражени у самом акту, односно акосе из списа могу установити. Није ли ово случај, Државни Савег сматра. да се у испитивање постојања повоја не може упуштати Ово значи, да. ћутање творца акта о поводима онемогућава по овакој јудикатури контролу оцене постојања повода, стварног као и правног, од стране адњинистративних судова. У том случају административна власт у Француској још ужива дискреционарно право тог оцењивања. Узме ли се као: што смо горе учинили — да је постојање повода услов за законитост. акта, ово се устезање француског Државног Савета не да објаснити. „Оп јизиће сене гезштебНоп каже Вошлага — еп Фзаш! ди! у ашга етр!ећатепЕ пди ди јаве зш, Радиша ајешг 51 1е јиве гесћегспан 1е5 то а јогза че Р адтитзгаецг пе 1е5 а раз ехрштев. Мај себе газоп тез: раз регетр(оке, саг 5! Је Сопзе! фФ Ббаб езЕ сотрејеп! рошг зјабцег 8ш Ја. Јетајне, ( тетке даиз јез ропуоп5 погтаих ди јисе де гесћегећег сене Шеган ће рапош! оп епће зе гтопуе ећ Ф етрјоуг 10ц5 јез шоуец5 рошг ја“ Аегашег. Оп пе реш раз мог Та пп етргејетец! аш мојеган Та зерагаНоп дез адтимзтаноиз аскуе е: сопеепецзе. Оп реш! 4 аШеицг5 репзег де: себе гезшсПоп езЕ аррејее а фзратаге: сеја ез! даш5 [а Јогдче де дес! 1005 де Ја јапзргидепсе“ (Цитиран чланак, Геуџе ди агоп рибис, 1923, ст. 889).