Policija

=" 932 —

пцелисходност већ законитост“), 6) У другом случају ствар тније тако једноставна. Ако закон није у опште фиксирао поводе акта Т. ј. ако је преко њих прешао ћутећи, да ли ад"министративна власт у том случају има дискреционарно право код оцењивања њиховог постојања, и према томе да ли је у ттом случају оцењивање постајања повода питање целисходпости или питање законитостиг Ако би се дошло до позитивог одговора, т. ј. да је у овом случају оцењивање повода акта _ питања целисходности то би значило, да оно не подлежи контроли административних судова, а из разлога, што је административно судство само чувар закона. Међутим овај се «случај може посматрати с једног другог становишта, Ако закон није фиксирао поводе, ако је преко њих прешао ћутећи, то још не може значити, да је административна власт код донашања акта није везана за овај или снај повод, већ да је у његовом избору слободна. Према томе административна власт шма, у случају да закон није фиксирао поводе, дискреционарно право само у погледу избора повода, а не и у потледа оцењизвања његовог стварног и правног постојања. За донашање "административног акта потребан је увек један повод, јер логично же не може схватити донашање административног акта без икаквог повода. Постојање је повода потребно да би се власт могла у опште вршити; што значи, да би административни #1) Наш се Државни Савет према томе, на тужбу оптуженог одтносно пензионисаног чиновника на основу чл. 153 зак. о чиновницима, може и мора упуштати у испитивање постојања повода за отпуштање годносно пеизионисање, пошто су ва све акте административне власти поводи у истом члану споменутог закона лимитативно набрајани. Међутим Државни Савет изгледа није овог становишта, тто се да закључити из једне од његових најновијих пресуда (в. Д-р Данило Ј' Данић, Један случај погрешно упошршребљене дискреционе власти, Архив, 1924, стр. 63. и даље), којом је одбио тужбу једног пуковника у чтензији против указа од 30. августа 1923, који“ је стављен у пензију на основу члава 22. вак. о устројству војске од 1904, а без да се хтео упуститити у испитиваље стварног постојања повода за пензионисање, премда споменути закон фиксира поводе за стављање једног официра у пензију. По овоме би изгледало, да је оцењивање постојања повода питање целисходности чак и онда, када је закон поводе акта фиксирао, чи да је оно према томе предмет дискреционарне власти администрације. — Овакав је међутим закључак несумњиво неправилан, јер административни акт који нема за повод законом предвиђену чињеницу (када је случај да је закон ове предвидео), незаконит је; што значи, да „оцењивање постојања тих чињеница, које чине повод акта, није питање целисходности, па према томе ни предмет дискреционарне власти адми-

"нистрације, већ питање законитости, па према томе и предмет надлеж«ности административних судова.