Policijski glasnik

СТРАНА 134

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 17

— Човек, прогунђа Салакин кроззубе. Г)Мло јехладно; Салакни је дрхтао целим телом. Мећава беше попово престала али је дувао оштар, хладаи ветар. Два пут је скакао Салакии са еаоница и трчао иоред п,пх друмом, у пади, да {>е се загрејати. Али је било тешко газитп ио меком, дубоком снегу; брзо се умарао, те је опет долазио у саопице и у њпме се још већма мрзнуо. И сваки пут, кад год би он силазио из саоница, угљар је вадио пз широког рукава кратак јак штап, па чпјем је врху био један гвоздени тег од пола киле — као пеки буздовап. Салакин је слушао за такво оружје, те је постао још огорченији. — Сви смо људи, рече угљар.; али ја те нитам ко си ? — Нико: немам родитеља, немам рођака, рече Салакин, па опда се окрете Вап.ушка, који је позади седео и упита га: — Вања! јеси ли још жив? — Јесам, одговори Вања иолугласпо. — Јеси..... — Гледам вас само каквп сте, рече угљар презриво.... Тако сте бедни... подерани.... Зацело сте ви пеке ленчуге.... Салакин се беше згрчио; ћутао је и трудио се да не цвокоће. Он гшгледа пза, себе п виде пусту плаву, равницу. Из ње је вејала хладноћа и она му је изазивала чежњу.... а иа њој се пије могло видети пигита па чему би се задржало око. — А иас, Салакине, пас има три брата... Ми палимо угал. и посимо га у варош једном ракиџијп за пеципо ракије..., Да!... Ми живимо врло пријатељски.... Слажемо се... Сити смо и одевени.... Све, како треба... Хвала Вогу.... Ко' хоће да [>ади а није лен, не лумпује, тај увек добро живи... Старија браћа су ожењепи, а ја ти се женим празником.... Тако ти је то... Ко хоће да ради, тај се и слади... Коњ је ишао лагано... Санке су се дрмусале а Салакин се л,улзао као да је на жици. Досадно тешке речп угл.ареве падале су му на срце као студеио камење. Оне су стезале његово срце, и њега је вређао потмули глас тога човека. — Вањушка! викну он. — Шта је? — Вили тп малчице трчао? — А што? упита Кусин слабим гласом. — Да се не смрзнеш! — II е бој се! Угл.ар уздахпу дубоко, за тим се насмепш и убриса иос рукавом. По том опет рече : — Какви сте ви л.удп ?! Какви стељуди! И зашто живите? Мрзнете се, гладии сте... лудорије.... Зар је то живот? Ваља живети као човек! — Дели са мпом своје иовце; видећеш, да ћу ја већ добро живети, рече Салакин. — Шта хоћеш? — Кажем ти да делиш са миом своју зараду. — Поделићу ја већ тебе! Јеси ли видео ово? II пред Салакиновим лицем лелујала се мрска кнута. Он внде црно угљарево лице, његове беле зубе, његов дрски смех, због кога је личио на ђавола.

II Салакина одједаред подузе ватра. Учипи му се као да му је ерце ирепукло, п као да из њега лшке нламеп; а тај нламен допирно му је до главе те му је цело лице иоцрвенело као крв. Он замахне из све сиаге руком, удари угљара лактом у лице и обори га иа леђа. У исти мах удари га кнута у слабину; заболе га до дна душе и ирестаде му дисање. —• У помоћ!.... Убише ме!.... викао је угљар иснрекидано. Али Салакин га беше притиснуо целом тежином свог тела, а нрсте сјурио у његов врат и стезао га грчевито. Коленима му беше притиснуо трбух и викао је бесно: — Говори сад! Говори!... Говори!... Угљар је крчао, зубима је изгризао одећу на Салакинову рамену, мигољио се под њим као жива риба под ножем и покушавао да прстима дочена Салакииа за врат. Кнута му исиаде из шаке и о једном кајишу висила му је о руци. Она је при сваком покрету додиривала Салакиново тело, а сваки додир је код љега изазивао зебњу ма да га пије болело. — Вањушка! Помози ми! викао је Салакин дивљим гласом. Вањушка, у пола укочен од хладноће лежао је под празним врећама од угља, па кад је чуо угљареву вику, обузео га је страх. Он је одмах видео шта је, те је још дубље зарио своју главу у вреће.... Казаћу.... спавао сам.... нисам нингга чуо.... мислио је оп брзо. Али кад је његов пријатељ звао у иомоћ, тргао се и скочио из саоница као што су скакале грудве снега испод. коњскпх кошгга. У његовој глави севну мисао, да ће угл.ар, ако убије Салакина, убити н њега.... Па кад је дошао до она два човечја тела, која се беху претворила у чвор, кад је видео крвл.у обливено па ипак црно лице угљарево и црне ирсте, који су грчевиго тражили кнуту, дочепа он ту црну руку и поче је гњечити, притискивати, ломити. Мали чупави коњ тужних очију корачао је полакб и машући главом вукао је у хладпу, мртву даљину та три човека, који су ее шкргућући зубима, и кркљајући несвесно борили у саоницама.... (Иастапиће се)

ЖЗ МЕМОАРА Г. ГОРОНА

КРОЗА ЗЛОЧИН «1 о ■: на чоВека 10 Стигав у вече у Бреславу, одох да се споразумем с власгима за сутрашњи дап. Кад се смркло, обишао сам град на брзу руку, иа како сам пролазио поред једног дућана у коме су гасили светлост од гасног осветљења, оназих у излогу један ковчежић који, ма да није био сасвим сличап Геслерову ковчежићу из хотелаКаје, ипак је имао с њиме неке неодређене сличности. Трговац није знао ни речи Француски, а ја опет ни речи немачкп; било би врло тешко да се споразумемо. Али целе ноћи, био сам будан због тога нроналаска за који сам имао да захвалим случају.

Тада сам први пут, од свога доласка у Немачку, нашао један ковчежић који се толико приближавао оиоме који сам једпако вукао уза се. Сутра у јутру, коизул ме упознаде са г. Сохкохом, шеФом полиције, који ме повери шефу свога кабинета, г. Хенриху Хофману, врло вепггу полицајцу, и човеку пеобично љубазну. Испричах му шта сам пронашао у очи тога дана, и он одмах посла једнога од својих агената у дућан од кога сам се био постарао да узмем адресу. Г. ХоФман ме позва на доручак са једним полицијским комесаром у граду, г. Федером. Кад смо устајали од стола, агент се врати, казујући да се сви ковчежићи палик на онај код Геслера израђују у Вреслави, код некаква Фабриканта ковчега, г. М... Тада му новерих свој ковчег, и он се у скоро врати са Фабрикантом, који је носпо једну даску на коју је био прилепљеи комад хартије избраздан црвеним и плавим линијама, иста постава која је била и у ковчежићу Геслерову! Г. М... прпзнаде потпуно да је и тај изашао из његових радионица. Али није могао знати ко га је купио; продавао је сваке године хиљадама од тих иростих ковчежића чија је цена, сећам се, била три марке. Био је то мрпгав уснех, али је једап корак већ био учињен. Г. ХоФман, који ми се беше ставио на расположење иреданошћу на којој ни сада не могу доволшо да" 1 му захвалим, беше разаслао своје агенте да изврше истраге код свих Геслера у Вреслави, а Бог зна да ли их је и било. Они се вратише нразнпх шака. Чини ми се чак да ни један од Геслера из Бреславе иије одсуствовао пз града за време месеца марта! Међу тим, не знам за што, на један пут ме беше обузела иека нада'. Крајем истога дапа после нодне, дође у полицијску управу један агенат доводећи једног Фабриканта кошуља из тога града, г. Моница, који је познао да је ои продао кошуље пекој госпођп Гутеитаг, којој није знао адресе. То је опет била једна обмана; тражно сам Геслера а иашао Гутентага. Дочепах бреславски Иесник; има тридесет и шест Гутентага у граду; мораћу да их видим све, једнога за другим! Узедох првога па списку и одох са г. Хофмапом ка г. Исгцку Гутентагу, овлашћењу посредиику. Отвори иам једна служавка; она пам изјави да јој је господар изашао а да је немогућпо видети и госпођу, јер је била на путу. — Али гдо је г. Гутентаг сип? запнта г. ХоФман. — Не знамо о томе пишта, одговори слушкиња. Агенат који нас је водио ноказа тада чувени саидучић. Стара Немица даде зпак да га не познаје. Ја извукох из џеиа малени медаљоп са женском сликом и изнех га пред очи слушкињи. — Гле ! рече оиа, слика госиођииа ! Признајем да мп срце силпо закуца п да осетих бескрајно задовољство код слуш-