Policijski glasnik

СТРАНА 36.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

»И тога нема, Дагоберто". „То је да човек нолуди. Ја могу доказатн, да је то морао бити какав мештанин, а готово тако исто добро могу доказати, да то није могао бити никакав мештанин®. Међутим опет су били дошли у близину богаљастог просјака. Дагоберт му једиим нокретом руке добаци две сребрне Форинте. Оба сребрна повца се разлетеше и ниједан не погоди у шешир. Оба падоше на друм неколико метара далеко од просјака. Дагоберт сиђе, али се не пожури да скупи новац, већ свирепо уживаше посматрајући мирно, како се несрећник креће, одупирајући се на руке да покупи новац. Тада се поново попе у кола и одвезе се са госпођом Виолет у замак, где комисија такође таман беше стигла. Господа поседаше ради договора и приступише састављању протокола. "Дагоберт није хтео да их узнемирава и за то се повуче. Он је међутим хтео мало да се прошета, те да разгледа околину. Општинском писару је требало нешто внше од једног сата, да по диктату среског судије доврши протокол. Таман се хтело, да се протокол још једном прочита, па да га присутна господа потпишу, кад поново уђе Дагоберт, вративши се са своје тобожље шетње. Домаћин је био врло радостан, што се он вратио, желећи, да и он саслуша протокол, па да га потпише, ако се слаже са њиме. „ Ја мислим, да то неће бити потребно®, одговори Дагоберт, посадивши се за сто код остале господе. „Ја шта више сматрам, да ћемо бити иринуђени, да састављамо сасвим нов протокол. На прво место ево га опљачкани новац". Рекав то, он мету па сто торбицу од мушеме, коју су одмах сви познали, да је Дивалдова. Као што се одмах утврдило, новац је био сав ту. Господом је овладало грдно узбуђење. Госпођа Виолет добаци Дагоберту један захвалан и понос.ан поглед. Та она је знала и увек говорила, да се на Дагоберта може ослонити! Тада навалише сви питањима на њега. Кад .је био у стању да донесе упљачкани новац, онда он мора имати нека трага и о извршиоцу! »Што се тиче извршиоца", одговори Дагоберт, в то сам ја себи допустио ту слободу, да га ставим у сигуран затвор. Ја сам га лично експедовао у општински затвор®. „Ко је — ко је то, за Бога!? к »Допустите, да вам саопштим све по реду. Господин општински лекар је утврдио две ствари са необоривом сигурношћу: самоубиство искл>учено и смрт дављењем. Он није додао — што напослетку и није била његова дужност ■— ма да се то видело, да је убилчев напад следовао од натраг. То доказују јасно видљиви отисци прстију на врату и чињеница, што је леш нађен окренут лицем земљи. Трагови какве борбе нису се видели. Из ових околности произашла је прва тешкоћа. Тешко се могло представити, да је један такав напад могао следовати са|

таквом брзином, да нападнутом није било остало ри времена, да со окрене нападачу. Друга тешкоћа је била још замршенија. Ту се иоказало за мене нешто потпуно ново, нешто што у ошпте можда још никада није било. Старешина жандармске станице је испитивао сасвим савесно трагове ногу. Околности за то биле су делом неповољне, делом повољне. Неповољне услед тога, што су они трагови, који су пре кише можда били видљиви, кишом били спрани. Повољне пак, што су се они трагови, који су били утиснути пошто је почела киша, кад су се осушили, још јасније показалн у блатњавом земљишту, Формал .но као да су испечени. Трагова од ногу није било, сем три до четири трага, који су несумњиво биди од ногу самога Дивалда. Али је било нечсга другог, нашто се није обраћала пажња и што је било једна сасвим необична загонетка — било је трагова од руку! Ја сам могао лако да пратим те трагове и дошао сам до једног на сваки начин погрешног закључка, да је убиство извршио неки акробата, који је потом, да неби оставио никаквих трагова од ногу, отишао са места убиства главачке, т. ј. идући на рукама са главом доле, а ногама горе. Ова претпоставка није била тачна, али опет — убиство је извршио један човек, који иде на рукама. У целој околини има само једно лице, које тако иде нросјак Лип ! И то је убица!" „Немогућно, то је сасвим немогућно!" једногласно сви узвикнуше. »Један човек, који не може да се макне!" »Умирите се, господо, он је убица! Његово дело у толико је одвратније, што је он тиме наградио љубав према људима и милосрђе. Он је молио Дивалда за услугу, да га мало понесе. Дивалд га је узео на леђа и носио га, али тиме је била ње1ова судбина запечаћена: Тако се објашњава и она диФеренција у времену, која ми је пала у очи. Са својим теретом њему је требало пола часа за једак пут, којп би он иначе прешао за четврт часа. Резултати мога истраживања потпуни су, а преко свега још постоји и признање учињено пред двојицом сведока, предамном и пред шофером Маријем. Кад сам малочас оставио господу, повео сам собом Марија и наредио му, да нонесе једно чврсто уже. Од старешине жандармске станице позајмио сам један пар челичних лисица. Тако опремљени одвезли смо се до Липове колибе. Његова чуварка, једна стара џандрљива жена, била је бесна на њега. Јуче је битанга опет дошао доцкан кући, он се вуцарао у механи до десет часова. Ја сам одмах извидео и утврдио, да ог т ннје био у механи. Међутим је сам израчунао, да је њему, према начину како се креће, требало најмање два сата да стигне од места злочина до свога стана. Остало је лако испричати. Предузео сам истраживање по кући и испод једне расклиматане даске нашао сам торбу са новцем. Тада смо пошли друмом ка Липу. Ја сам му одмах рекао, да је он убио Дивалда. Он је покушао да одриче, али му ја подвпкнух и показах му торбу. На

то он пребледе и призна ми дршћући: — Јесте, ја сам то учинио! На мој миг Марије му иамаче уже од натраг н притеже му руке уз тело. Тада он подиже ради одбране руке од лаката на ниже и таман их тако намести, да сам му могао ставити лисице око зглавака. Потом га подигосмо у аутомобил и одведосмо у затвор. II тиме је за мене овај случај сада окончан. ГТоследњу реч има да кажу вегове судије. Ма њима остаје и то, да одлуче. да ли ће му признати нотпуну урачунл.ивост, илп не. Сад молим за допуштење, да се удалим, пошто случајно имам посла са још једним необично заплетеним случајем". Дагоберт се опростн са целом комиеијом, затим каваљерски пољуби у руку домаћицу. Два минута доцни.је ношао је кући онет аутомобнлом. С немачког М. Ј. П.

ВИДОКОВИ МЕМОАРИ (ПАСТАВАк) И ако сам се био изненадио овим ненадним уиадом приберем се брзо, скочим те метнем ринглу на вратима, па се онда провучем кроз прозор и попнем се на шупу, одатле дохватим се тавана на суседној кући и сиђем низ једне степеницо да изађем на улнцу. Кад сам дошао на капнју видим да је чувају два жандарма... Сроћом то беху два новајлије који ме ннкад нису видели, в Брзе, внкнем им ја, каплар је ухватио једног човека, ено се хрву... иењите со, помозите, а ја идем да зовем нозорника". Оба жандарма пожуришо да сс попну, а ја утекнем. Било је јасно да сам бпо издат полицији; моја иријатењица из дотињства била јо неспоеобна за такву пакост, али она је се могла изроћи. После овога да ли сам требао остати у Арасу? Да ли јо требало да сам себе осудим да не изађом вишо из собице? Нисам се могао одлучити на тако бедап живот и решим се да коначно напустим ову варош. Бакалка је хтела да са мном пође: имала је средстава засеобу, њеиа роба би брзо спаковапа. Отпутовали смо заједно и као пгго се обично дошава у сличним случајевима, полиција је последња дознала о нестанку жене о којој је требала да води рачуна. По једној старој претпоставци полиција је номислила да ће мо ми свакако отићи у Белгију, као земљу још згодну за склоњењо, и док су нас гонили ка старој граници ми смо мирно преким путевима измицали ка Нормандији, коју јо моја другарица због трговачких веза познавала добро. Мислили смо да се настанимо у Рујану. Кад смо ту дошли ја сам имао пасош на име Блондел, који сам набавио у Арасу, али опис у њему био јо сасвим различит од мога, те ми је било неопходно потребно да то некако изравнам, а нарочито то ми је требало овде, где је иолиција била у толико буднија и непомирљивија у колико су општења између