Policijski glasnik
БРОЈ 5.
ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК
СТРАНА 37.
омиграната у Енгдсекој вршена лреко нормандиске обале. Ево како еам пасош промснио. Свратим у општину и визирам пасеш на Хавр. Виза се добија обично лако : дШољно је да пасош није : Застарс'о. а мој 'Јтјо био. Кад се свршише Формалности ја изађем, али после два минута вратим се у канцсларн.ју и питам да ли нису нашли неки бележник. Нико ми не могаше дати никаква обавештења; тада сам стао очајавати: хитни дослови звали су ме у Хавр, требао сам да нођсм исто вече а нисам имао пасош... „Пије то ншпта!". Каже ми један чиновник, »према регистру виза вићсте добити дупликат вашега пасоша". То сам и хтео. Име Блондел је осгало, али оиис је удешен према моме. Да бих потврдио моје понашање не само да сам отпутовао у Хавр, као нгго сам био рекао. него еам чак малим објавама тражио бслежник, који је у Ствари био из мојих руку прсшао у руке моје другарице. Пекада но бих могао издржати једно такво суочење а да не пустим гњеву. на вољу... како се човек с временом мења! Осведочен лично за моју несреКу решим сс одмах на одвајањо; молбе, обећања за најисправиије владање, ништа ме није могло одобровољити, био сам неумољив... Могао сам јој из захвалности опростити, али који ми је јемчио да Ке она, моја добротворка, прокинутп са мојим противпиком ? И зар се нисам требао бојати да ћс ме у тренутку каквог одушевљсња издати? Поделили смо, дакле, на пола нашу имовину и она оде ; од тада о њој нисам ништа чуо. Због овога, пошто се рашчу по вароши, беше ми омрзло бављење у Рујану те почнем трговати по вашарнма; ишао сам но срезовима Мант, Сен Жермен и Версај, где сам за кратко време стекао доста муиггерија. Зарађивао сам добро те сам могао у Версају, у улици Фонтен, закупити једанмагацин са станом. где је моја мати, док сам ја путовао, становала. Живео сам тада беспрекорно, у опште где год сам долазио био сам уважен, помишљао сам већ да ме је оставио онај баксузлук, који ме је без престанка. гурао ио нуту бешчашћа н од кога сам се ја толико отимао. Али један мој друг из детињства оптужи ме због неких наших зађевпца и кад сам се вратио са вашара из Манта мене ухаисише, И ако сам упорно одрицао данисамВидок него Влондел, као што и мој пасош гласаше, преведоше ме ипак у Сен-Дени, одакле су ме требали спровести у Дуј. Пр'ема изванредним мерама које су предузели да сирече моје бегство видео сам да сам био ареаоручен; један ноглед на књигу жандарма показа ми предострожност нарочите врсте: ево како сам био забележен : »Нарочито иааити. Видок (Евжен Франсоа) осуђен у гсонтумацији 1 ) на смрт. Овај човек је арскомерно смео и окасаи®. Да би моји чувари били пажлЈИВији представили су ме као неког великог злочинца. Из Сен-Дени повели су ме на колима везаног да нисам могао мрднути и '). Није био присутан суђењу Пр.
до Лувра пратноци не скидаху очију с мене; њихово расположењс ми је наговогатавало грубости кдје ми је требало предухитрити; тако добијеМ сву ону снагу којој имам веК толико пута да захвалим за слободу. У Лувру ме затворигае са осталима у звонару која је била преобраћена у затвор. Набавим два душека, један покривач и чаршаве, кОји су имали бити исечени и уплетени те да нам послуже за силажење у гробље. Резу исекоше три војна бегунца, који су били затворени с нама и, у два сата изјутра, ја пробам ирви. Спустив се на крај ужета видео сам да има још скоро петнаест стопа до земље, али сс није нмало кад премишљати, пустим се и паднем. Али, као и у паду са бедема у Лиљу, уганем леву ногу те нисам готово могао кренути, па ипак пробао сам да прескочим гробљански зид кад чујем да се полако окреће кључ у брави. Видим: апранција п љегов нас у 1)0ше у гробље; ,онп су имали подједнаке носеве : прво апсанџија прође испод ужета и не приметп га, а пас прође поред шанца где сам <;е био згурио и не осетп ме. Пошто су обишли све вратпше се. Очекивао сам да : ће мо.ји друговп следовати моме примеру, али кад се нико не појави прсрк.очим ограду и изађем у поље. Бол у ,110311 постајаше ми све јачи п јачи... па јјп ^ к храбрио сам се, а храброст мн даваше снагу тс сам одмицао брзо. Био сам без мало ирешао четврт миље кад чујем наједаннут да звони на узбуну; било је то у половини маја. У освитку дана видео сам неколико сељака где наоружани издазе из стацова да се размилс по равници, Моја уганута нога била је један основ, који ме је могао направитн сумњивом, а био сам непознат; било је очевидно да би у сваком случају ирви који би ме срели Тражили да се увере о мојој лично.сти. Да сам здрав ја бих изиграо свако гоњеље, а сад није мн остајало нигата друго него даме ухвате. И, нисам ишао ни двеста корака кад ме сгигоше жандарми, који су јурили за мном, ухватише ме преко среде и вратише у проклети торањ. Жалостаи псход овога покугааја није ме обесхрабрио. У Бапому затворили су нас у градићу, у стару иолнцију, и ставили нас иод надзор војне страже састављене из регрута. Један једини гаиљбок нас чуваше; он је бно иенод прозора и доста близу затвореиика, те су ови могли с њим разговарати; то сам ја први почео. Војник, који је био на стражи, учини ми се погодан н помислим да га поткупим, понудим му недесет динара да иас пусти да утекнемо кад онет буде његов ред. Он истина одби, али по гласу и по очима познао сам да би иримио паре, само није смео. Да бих га охрабрио ја повећам суму, покажем му три луја, ОН- приста и каза ми одмах да ће његов ред доћи од поноћп до два сата. Наши преговори били ,су свршени; почнемо одмах да радимо на делу ; зид пробушимо толико колико треба за пролаз; чекали смо само време иа да изађемо. Најзад поноћ иСкуца, војник ми јави да је ту, дадох му три луја и спремим што ми треба. Кад све би готово питам војника:
је ли време? — Да, журите се, рече мп он после малог ћутања. Паде ми у очи то што ми није одмах одговорио: помислио сам да има нешто што није у реду и ослушнем; учини ми се као да чујем кораке а према месечевој светлости приметим такође сенку више људи. Али, могао сам се је преварити! и да бих се уверио узмем сламу, нацравим бр о лутку коју обучем, провучем је кроз руну коју смо били за нас наиравили. У том тренутку један ударац сабље, који бп и наковањ пресекао, показа ми да сам се паметно извукао и утврди ме још јаче у мишљељу, да се не треба увек поверавати регрутима. Одмах жандарми улетегпе у з атвор и поче испит, хтели су све да знају. Ја кажем да сам дао трп луја, регрут одрече, али ја останем прп својој изјави, те га претрссогае и новац се нађе у његовим цокулама. После тога и: њега су затворили. Нама су само страгано претили, алп како нас нису моглп казнити задовољили су се да удвоје стражу... Изгледало је да нема више могућности за бежање, а најмање да ће доћи једна од оних прилика које сам очекивао ненрестаро; иа ииак она до^е пре но што сам се надао. Сутра дан смо требали отпутовати; бесмо сишли у касарнско дворигате ; ту беше велика забуга због једног новог епровода Осуђеника и одреда регрута из Ардена који су ишли на Булоњско Ноље. Ађутанти сажандармима прављаху место да образују водове и да изврше прозивку. Док су се онп занимали сваки око својих људи ја се увучем тајно у једна теретна кола, која се спремаху да изађу... Прођем тако кроз варога непокретан и правећи се мањи од манова зрна. Кад сам се видео ван бедема не остајагае ми ништа друго до да се вешто искрадем. Пред једном крчмом кочијаш, као и сви његови другови, сврати да се освежи п док су га коњи чекали на друму, уграбим ту прилику да му са кола олакшам терет за који он није ни знао. Одмах сам се сакрио у једну њиву засејару репом и кад ноћ паде упознао сам се са местом. (НАСТАВЕГКЕ Се)
ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА
Учињсна су нам ова питања: I „Моли се уредништво да што пре у свом листу изнесе објашњење на следећа питања овог суда и то: I. Код ове општине има вигае лица, осуђених за иступна дела, и то : за крађе, увреде части, повреде туђих ствари итд. При покушају наплате ови се изговарају да немају рикакве имовине, јер стоје у задрузи са оцем; њихови очеви ову наплату не одобравају нреме §§ 57. 507. грађ. закона, те оно благодејање из §517. истог закона за синове и не вреди, и на овај гачин шире се оваква дела од млађих лица.