Prosvetni glasnik

192

грађанин научи читати и писати, и да уме сам собом ухватити рачун о нолитичком кретању отачаства. Али како је само мали број родитеља у стању да децу учи код куће, а већина је принуђена да их гааље у јавне или нриватне школе, то држава, остављајући родитељима пуно ираво у избору гакола ва децу, не може равнодугано гледати на саме школе и на оно што се у њима предаје. И најодсуднији брапиоци слободе васпитања признају држави право надзора над свима школама. То се сматра не само као државно право, него и као државна дужност, за то што после родитеља нраво васпитања принада пре икога друштву, а држава је представник друштвених интереса. У послу народне наставе главна улога припада држави; државна су права ту већа него ли права појединих грађана и корпорација. Држава је дужна имати своје школе, које треба да служе као углед и образац гаколама приватним. Сагласно с овим начелима састав ће Врховнога савета бити са свим други. Он ће бити састављен нарочито из људи који припадају наставничкој класи, то јест из нроФесора вишега и нижега реда. Главна пак намера овога закона јесте да узбије и уништи утицај свештенства на световне школе Француске, који је још од средњих векова врло силан. Врховни просветни савет биће по новом закону овако састављен. Чланови су му: министар народне просвете као председник; пет чланова Француске академије наука, изабраних самом академијом, по један из свакога од пет одељака њезиних; девет чланова које поставља Председник републике изабравгаи их између садашњих или нређашњих надзорника школских и академијских ректора (у исто време надзорника наставних округа који су у Француској око академија заокружени); један проФесор музеја јестаственичког; један проФесор католичког и један протестанатског богословског Факултета по избору њиховога друштва ; по два проФесора из сваког Факултета (великих стручних школа у Француској) по избору њиховога друштва; један проФесор Фармацевтичке више школе, по избору ;по један члан из политехничке и учитељске школе, из школе лепих уметностп,источних језика, старинарске школе, агрономског института и централне техничке школе, све по избору; осам проФесора из средњих школа; два члана из општинских средњих школа; шест чланова из основних школа ; четири члана из приватних школа, по постављењу Председника ренублике а на предлог министра народне просвете. По новоме закону Врховни просветни савет има свега 58 чланова, и из њих само

13 иоставља врховна власт, а све астале бирају дотични наставни заводи. Кад је предлог овога закона дошао у Сенат, изазвао је веома живу, у осталом врло интересну пренирку. Против начела, на којима је основан нови Врховни просветни савет, а и против садашњега његова састава, силно су устајали сенатори: војвода Брољи, Валон, Лабулеј, Шенелон, Боше и Жил Симон. Сви су они бранили стари закон Врховнога иросветног савета, у ком су били заступљени виши редови народа, у ком је тако рећи вигае било неко просветно застуиништво целе земље, него што је био нрост педагошко-наставнички савет уз министра. Они су доказивали, да држава нема никаквог нарочитог права у васпитању. да је слобода наставе једна између слобода грађанских и да као така стаје у један ред са слободом религије, слободом мишљења, слободом штампе, а држави да само нринада дужност да та ирава чува и погатује. Лабулеј се упугатао у иссторичко разматрање пигања, па је доказивао, како се још од времена Француске револуције увек признавало да је слобода наставе грађанско право, кад би год дошло на ред да се у законодавном телу подигне питање о слободи наставе, и да се слобода наставе само за то не налази међу човечанским аравима објављеним од револуције, што је она природна последица слободе религије и слободе мишљења. Противници новога закона о Врховном просветном савету признају држави право надзора над приватним школама; признају јој право да те школе затвори, ако би васпитање у њима било нротивно наравствености и народним интересима; али они не желе никако да се сва слобода наставе преда искључно у владине руке, и да једино влада даје правац народноме васпитању, а то ће, како се њима чини, по новом закону о Врховном просветном савету неизбежло наступити по томе, што се већина лица, која по новом закону улазе у састав Врховнога просветног савета, налазе у већој или мањој зависности од министра просвете, који у Врховном просветном савету и председава. Министар просвете Жил Фери доказивао је, да је поглавити задатак Врховнога просветног савета да прегледа програме, наставне методе итд., па отуд и долази, да такоме телу најбољи чланови могу бити само она лица, која су у просветним питањима стручна. На томе је основу нови предлог закона искључио из Врховнога просветног савета представнике војске и Флоте, чланове суда, владике итд. Али је баш искључење тих чланова изазвадо дугачку препирку у Сенату. Браниоци су старога закона доказивали, да Врховни просветни савет неће