Prosvetni glasnik

ШКОЛЕ ЗА обрАЗОПЛЊЕ СЛЕПИХ

226

дпна дпвљачка племена убијају своје чланове, којп постану немоћни, да с осталима издрже све терете њиховога живота. Код другог опет бацају или убијају децу, која се слепа роде (у онште се врло мало сдепих рађа и код данашаих кудтурних народа) илп у првим годинама детињства ослене. На таком ступњу људскога развитка слепима се, као што се види, не признаје ни право на живот, а већ за како нарочито образовање не знају ни окати, докле се налазе у том стадијуму духовног развитка. Па ни у култтрним држававама старога века не признаје се слепима нраво на живот свуда. Бар у оним државама, у којим се мерила човекова вредност према његовим снагама и способностима за заштићавање државних интереса, и према употреби, коју држава од њега може учинитп, — у таким државама нису се трпела ни иначе неразвијена п слабуњава деца, и по томе је скоро ван сваке сумње, да се ту ни слепа деца нису могла трпети, пошто су слепи, и као одрасли чланови друштва, били неспособнији и од самих богаља за одбрану друштвене заједнице — државе — у оно доба. Ту је поглавито важила Физнчка снага, окретност и издржљивост у свима нриликама, или другим речима ратничка способност. Међу тим тешко је и замислити слепог војника, па с тога слепима није ни могло бити места у друштву, које од својих чланова захтева оне горње особине, као услов за живот. Ово ће нам доста јасно бити, кад се сетимо Шиарте. Сад да видимо каки је био положај слепих код старих историјских парода: Јевреја, Грка и Римљана, и да нокажемо како су слепи код њих сматрани. Како су слени сматрани код јеврејског народа, о томе немамо никаких других података сем библије старога завета. Али и ту нам се доста каже о животу слепих ујеврејском народу. Тако у библији се вели, да је слепило једна од многих великих каштига, којима Бог казни људе за неиспуњавање божијих заповести. Слепи се и рађају, а и окати губе вид по вољи божјој. Јеврејски народ сматра слепило као једну огромну казну, и за то се у библпји вели, да се четворица на овој земљи сматрају као највећи невољници, „као мртви*: убоги сиротан, неизлечљив шугавац, слеиац и онај, који нема никака ио-

рода. Али грех, који један човек учини, може се пренети и на његов пород, и за то учени рабин, Јован, вели, да се слепа деца с тога рађају, што су им родитељи проводили бестидан живот. Па иоштоје слеиило једна казна божја за неваљала дела, то су се сленци сматрали као грешници, и због тога Аронови потомци, који су били слепи, нису могли бити свештеници. Као год што је грешник слеп човек, тако је исто, мислили су, и свака животиња „грешна," која је слепа, и то ће но свој прилици бити узрок, те се забрањује, да се слепе животиње нриносе Јехови на жртву. Али поред свега тога, опет н код Јевреја се сматра, да и слепи стоје нод закриљем божијим, и због тога се и они смеју молнти богу, па и ону изреку изговорити: „хвала теби, Боже, који *си светлост дао". Због тога су многи и примали слепе и потпомагали их. Свакојако оваки погледи и у чинили су, те су Јевреји према свама другим невољницима више саучешћа показивали, и више се о њима старали, него о слепима. Јер, вели се, да у јеврејској општини није смело да буде ни једног просјака, и све немоћне и оне, који су имали каких недостатака, те нису могли да се издржавају^ морала је издржавати сама општина. За то није никоме дозвољавано, да проси. Међу тим, са слепима је у томе ногледу чињен изузетак; јер не 5само да је њима дозвољено да просе и да се тим начином издржавају, него су оне, који су били сиромашни, и приморавали, да то чине. У осталом ми налазимо оваке погледе о слепилу у јеврејском народу и у хришћанско доба, код првих ученика Христових. Већ у старој Грчкој владали су други ногледи на слепило, па јеиположај слеиих био са свим други. Из историје нам је познато, да се у Шпарти мерила човекова вредност према снагама и способностпма, које он може унотребити за отаџбину, и зато је сваки грађанин сматран као државна имаовина; сматрало се да су људи рођени због државе, да њој служе, а не да држава постоја због људи. С тога индивидуални живот нити је се много ценио, нити се много старало-за његов развитак. Од свакога се грађанина тражило као главни услов и главна особина за друштвени живот, да је добро развијен, да је здрав и издржљив, те да може бити добар војник. Ко