Prosvetni glasnik

436

у неким предметима износе годишње 30 часова, у неким 25, 20 или 15 часова за читаву годину. Ади узмимо оно што није у ствари, узмимо да ови губици не износе више од 15 часова за читаву школску годину; да ли је то време у настави незнатио да се о њему може и не водити рачуна? Питајмо о томе наставнике ма које науке у гимназијама, они ће нам одговорити, да за 15 часова могу упознати велику већину ђака са почецима најтеже науке, која се у гимназијама предаје. Колико ли се пак више за 15 часова може учинити са оним ђацима, који су већ у науку уведени ? А све ово драгоцено време мора да се изгуби, те да се што више оцена забележи ђацима на основу писмених задатака, макар наставник немао ни толико уверења о нојединим таквим задацима, да су бар права својипа оних, који су на њима потписанн. * * * Као што је наиред разложено писмени задаци у нашим гимназијама имају одлучан утицај на нрелазак ђака у старије разреде. Али тај одлучан утицај и јесте најгора страна иисменнх задатака, јер ти задаци нису нити могу бити право мерило ђачког знања и ђачке снррме. Позната је ствар да од мисли до нера није тако кратак и утрвен нут, међу наставницима пак зна, се и то, да има доста ђака, који су у писменим задацима назадни, док ти истп ђаци при усменој настави показују у главноме довољан напредак. Питаће когод, откуда разлика између усмених и писмених одговора ђачких ? Може лако бити да ова разлика у неколико долази и због тога, што се наши ђаци још од малена навикавају да ништа самостално не раде, и да се увек на туђу помоћ обазнру. Али биће да је томе главни узрок тај, што у датом одељку науке нису добро извежбани ; па као што путник незнајући добро пута заппткује кога год сретне, да ли ' није ногрешан пут узео, тако исто и неизвежбан ђак сваки час на свог наставника погледа да на лицу његовом прочита, да ли у свом раду није какву погрешку учинио; а ђачко око веома је бистро да из црта на лицу и наставникову мисао нрочита. Дозна ли ђак оваким освртањем на свога наставнпка да

је ма какву погрешку у раду учинио, он ће ту погрешку потражити, и често веомабрзо наћи. Са свим друкчије бива код писмених задатака у школи. Ту се ђак нема на кога освртати, ту је он остављен самом себи као путник, који пута добро не познаје, а о путу нема кога да упита, узме ли једном погрешан правац, он се сам поправити не уме. То су, по свој прилици, узроци, са којих су ђацима усмени одговори увек много лакши, него ли гшсмени одговори. Ну нека су томе који му драго узроцн, тек се не да порећи, да су писмени одговори ђацима далеко тежи, него ли усмени одговори, и да су ирема томе оцене писмених задатака далеко строжиј е, него ли оцене усмених одговора, као што се то најбоље види на оним ђацима, који на усменом пропитивању заслужују добре оцене, док у писменим задацима често и слабу оцену добију. Оно, истина, бива и то, да добру оцену у писменнм задацима добију и они ученици, који такву оцену па усменом пропитивању никад не би заслужили, али се ово последње обично дешава у оним разредима, који су ђацима препуњени, где наставник често нпје у стању да контролише, да ли се ко год није и туђим радом користио. Могао би ко год на овако тврђење приметити, да оваке строгости у гимназијама нема, и да према томе оцене писмених задатака на прелазак и судбину ђака онаког утицаја немају, какав се тим оценама овде нриписује. На ово би се могло одговорити, да оваке етрогости заиста нема, али да то долази отуда, што се из обзира на тешкоће у школи обично дају такви задаци, на које може лако и онај одговорити, који у свршеном одељку нредмета ни половне спреме нема, те се тим путем избегава она претерана строгост, која би морала настатн, да се са таким задацима најобазривије не поступа. Али оваким се поступањем, по себи се разуме, са писменим задацима силази до голе Формалности, која напретку наставе у самој ствари ништа не доприноси, већ само драгоцено време одузимље, које би се при усменој настави могло најкорисније употребити. * * * Све што је до сад казато о писмени задацима излази па то, да су ови задаци, ка-