Prosvetni glasnik

146

ШКОЛЕ ЗА ОБРАЗОВАЊЕ СЛЕПИХ

осећања публике, која посећује ову шкоду." За посету публлке, тали, одређена је среда и субота од 12—1 часа. У то време може посетити сдепачку школу, а у остале дапе треба претходиа прнјава. Даље се веди, како се јутарњи рад увек почиње музиком а свирају сами ученици. После тога иде се на рад ; једни у шкоду, где уче : читати, писатн, рачун. геограФију и др/ге нредмете; други у штампару, где сдажу п нечатају књиге како за окате, тако и за слепе ; тре • ћи у радиовЕПЈ где раде, а млађи уче разне занате, међу које снада и нлетење мрежа и црављење канаиа, (жеиске прелу, пде:у, „везу" итд.) Бовци добијени за израђене предмете припадају школи и употребљују се па корист сиротних ученика, пли за онште иотребе школске. Даље писац напомиње и то како богатаји ученици плаћају за своје издржаваље, исти новци опет иду у корпст школе. Вољи и даровитији слеаи ученици остију дуже у школи, те се саремају за учитеље својих слеиих другоеа. Тако је, вели се даље, и први Хајев ученик постао учитељ сдепих. Он је учио доцвцје и једио окато дете чигању и у томе је постигао сјајан успех; јер окато дете паучило је код овог слепог учитељаза ненуа месец дана да чата (од 5 до 26 Децембра). И поред свега то;а у овоме је делу опнсана и метода, како Хај сденима даје наставу. Исто тако описана су и сва наставна средства за све иредмете. Једном речи : у овоме је делу изнета верна слика целокуаног уређења и рада у сдеиачкој школи, коју је Хај засновао. Еи није само то. Оиа иста слепа девојка, М. ПарадиссЕа, која је била у Паризу и с којом је Хај разговарао о образовању сдеиих н Њћховим школама, надазила се у Бечу много пре, него што је Елајн почео учити слепе, и овај је њу познаеао и у додиру са њом био. Али и сем то.'а, мн из горњег дела дознајемо још један Факат, који још више ојачава нашу претпоставку. Из овога дела л:и видимо да је на немачком језику још и раније било још много другах дела, у којима је париска слепачка школа са сеим опширно описана. Писац поменутог дела на више места подемише са другима, који су у аеким тачкама односно ове школе друкчијег мкшљења, и том

нриликом он наводи та деда, као и друга, у којима су исказани друкчији назори о поједииим наставним предметима (на пр. о музицп) сдепачке школе и који се сдажу са његовим мишљењима. Ту он цнтира и поједина места тих писаца, у којима се говори о париској школи за слепе. Тако оп наводи једно дедо од неког дворсксг саветника Шулца, под насдовом : «Пђет Рат ип<1 Рапзег«, у коме је овај опнсао сдепачку школу до најмањих ситница. Примера радц, да наведемо да се ту између остадога, наводи: да је настарији ученик у тој школи од 19 година, а најмдађи од 10 година ; да су кдупе „амфитеаторски" намештене. и да већи ученици седе доде, а мањи горе ; да прч свирању, такт даје један од најстаријах п иајизвецбанијих слепих ученика итд. Сем тога писац поменутих писама наводи још и друга два писца, који су такође исто тако ароучили Х.ајеву школу, и оиисали пено уређење, рад, методу и наставна средства, као н претходни. Међу овима је и пеки Коцебус, који каже у своме спису, да слепи не могу добро да науче музику,јер морају прстима да читају ноте. Исто се таво неповољно изражава о музици и други писац На1ет, у своме деду „ВНкен аи! ешеп Тћех1 Оеи!8сћ1ап(1е8, (1ег Зсћ\уе1г иш1 КгапкгеЈсћ" страна 150 в даље. Као што се из прегходног види, Хајева је школа бида позната са свим добро још 1793 године, а то је више од десет година раније, иего што је отворена бечка школа. И према томе, сви разлози говоре, да ова установа није могла остатн ненозната све да 1804. год. немачком Бечу, кад се још раније толико о њој писало на немачком језику. Није ми нимера бида да овим побијам једног од пајсветдијих и највећих појава у тифлопедагошкој струцп. Клајн је и ипаче тако мно го урадио за ову струку, да му савршено није потребно да узима туђе засдуге. А после било бч ц несавесно једап овакав Факат ирећутати, а за то сам сматрао, да ми је и дужност да ово паиоменем. Но н поред тога Елајн остаје као нрви велнкан међу радпицима на овоме иољу; јер он је био не слмо један од најбољих радника, које је ова струка до сада имала, него и најилоднији књнжевник за образовање сдепих, с којпм се нп једаи другп до данас у пемачким земљама не -може норедити.