Prosvetni glasnik

148

КЛАСИЦИЗАМ ИЛИ РЕАЛИЗАМ

„У Јуну 1806. године ја сам могао да узмем и другог сдепог ученика, а у Новембру 1808. године ја добијем и пристојну награду (пдату) и најнужнија средства за отварање, једног завода, те на тај иачин био сам у стању сада, да се са свим одам овој струци." „Оваким признањем од стране државе, а носде добровољним саучешћем од стране

нублике, морало је и ово добротворно дело цспасти за руком и добити жељено проширење. Мени се сад нреда осморо слепе деце на васпитање и издржавање о државном трошку, а сем тога остави ми се на вољу, да могу примити и другу слепу децу у школу, за коју би платили њихови родитељи илп сродници издржавање." (Наставиће се)

„КЛАСИЦИЗАШ ИЛИ РЕАЛИЗАШ?" студија о школској настави при општем образовању (Наставак)

Много се говорило о узвишености и лепотама класичке ноезпје и изврсности у стилу класичких писаца и беседника; још више су обожаваоци класичке културе хвалили естетички и морални еФекат, произведен тим квалптетима. Ни једно, ни друго није било ненретерано. Маколикодаје класичка поезија била лепа, ма колико да је била разумљива, ипак данат остаје она за нас хладна и неразумљива. Ма који песник грчки или римски, може се данас читати само из радозналости: човеку,упознатом са живогом, власнику неког реалнога знања, буди та лекгира — само жељу, да види како се некад певало. Побудити целу човечју природу, одушевити за борбу у животу, за идеје она не може — и сувише је хладна и стоична. Тако то и бива с иоезијом Форме, с поезијом без садржине. Утисци, које на душу производи Форма, личе на снежно прамење, које прва појава просјалога сунца нретвара у невидљиву пару ; садржина пак, то је снажан вихор, који распламтила осећања завитлава у море људских мета и циљева, да тамо изврше потребан рад — покрену човека на усавршавање. Класичка поезија — то је Форма. Одбије ли се Фантастичко сневање о митолошким личносгима, не буде ли се гледало наравима песничким, схватањем и замишљањем на људске тежње, не прими ли се њихово гледиште на односе људи међу собом и према природи, скине ли се

дакле, вео мистичке Фантазије, — у целој класичкој поезији, остаје: или најгрубљи егоизам и подличење или речи без идеја. Е да ли има вЈћег ласкавца и удворице од Хорација, већег заиесењака и неиоштењака од Виргилија, наивнијих песиика од јелинских? Идеје живота, исихологије има' за нас само модерна поезија, класичка не. Поредите само Шекспира, великог Шекспира са Хорацијем. Шексипр жигоше Ричарда, представља Лира, слика Хамлета,вештачком кичицом превуче у сваком нотезу по Једну страну духа и природе човекове, ухваћену мрачпом комором његова ђенија, — описује живот, свет. Хорац? — Хорац седи у поклоњеној му башти, диви се себи и своме иевању и пева Химне Авгусгу, што му је милостиво наклоњен." А живот, а идеје, начела, свет? — Го су <»антазме, које од поезије тражи само модереи век, у његово доба нису оне. ни биле у животу... Толика је огромна разлика између реалности старе пое.зије и модерне. Још већа је разлика по е®екту. Ренесанс и рестаурација наука у почетку модернога века произвели су доцније једну Фазу, на коју увек ваља опомињати, кад се разматра еФекат класичке литературе. То је познати — исеудо-класицизам. Ма шта се о њему мислило, и ма какви се узроцио њему наводили, Факат је несумњив, да се он ноглавито .јавља као реакција на оно стање, кад „се сва интелигенција преда студији класичке